Вашарска панорама
По мотивима прозе Село Сакуле, а у Банату Зорана Петровића
Драматуршка адаптација: Жељко Мијановић и Владимир Лазић
Редитељ: Владимир Лазић
Композитор: Габор Ленђел
Текст сонгова: Жељко Мијановић
Кореографкиња: Милица Церовић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимографкиња: Марина Сремац
Музички аранжмани: Александар Бахун
Лектор: Константин Кнежевић
Помоћница редитеља: Сенка Петровић
Драматург: Стефан Тајбл
Сарадница костимографкиње: Сенка Раносављевић
Асистенткиња кореографкиње: Александра Пејић
Асистенткиња костимографкиње: Снежана Хорват
Асистенткиња сценографа: Нада Даниловац
Продуценткиња: Елизабета Фабри
Инспицијент: Золтан Бешењи
Корепетитори: Милош Митић и Софија Макан
Суфлерка: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Душан Јовановић
Снимање видео материјала: FM PRODUCTION
Директор фотографије: Васко Васовић
Монтажа видео материјала: Драган Милутиновић
Захваљујемо Дејану Чавићу на помоћи приликом снимања и монтаже видео материјала,
Едит Рац Сабо, ћерки Зорана Петровића, која нам је дала сагласност да радимо по мотивима прозе „Село Сакуле, а у Банату“.
У представи су коришћени стихови Милице Новковић и Саше Јеленковића.
Играју:
Александар Гајин
Љубица Ракић
Душан Јакишић
Сања Микитишин
Љубиша Милишић
Гордана Каменаровић
Тања Пјевац
Миодраг Петроње
Новак Билбија
Јелена Антонијевић
Даница Грубачки
Григорије Јакишић
Александра Пејић
Алиса Лацко
Звјездана Томашевић Јосифов
Ивана Крстић
Владимир Балашћак
Јарослава Бенка Влчек
Урош Младеновић
Милан Новаковић
Марко Савковић
Дејан Ћирјаковић
Димитрије Бањац
Никола Шкорић
Балетски играчи:
Мина Радовић
Милана Самарџић
Јелена Дангузов
Дејана Симатовић
Јелена Николић
Бојан Раднов
Ранко Лазић
Ђулио Милите
Зоран Трифуновић
Александар Бечварди
Хор:
Весна Јовановић
Милица Малетковић
Анастасија Шемић
Катарина Савић
Давид Герман
Адриан Крањчевић
Димитрије Савић
Оркестар:
Вођа оркестра: Александар Бахун
Клавир: Милош Митић
Виолина: Ива Илић
Виола: Ана Лелеш
Флаута: Милица Јончић
Хармоника: Драгана Кузмановић
Кларинет: Небојша Ђурић
Контрабас: Атила Чибри
Перкусије и бубањ: Владимир Стојковић
Тромбон: Бранислав Пајтић
Бас прим: Игор Нинковић
Контра: Алекса Ђанковић
Труба: Звонимир Оршулић
Прва проба: 28. август 2017. године.
Премијера: 2. децембар 2017. године, сцена „Јован Ђорђевић“, СНП.
Репризе: 4. и 5 . децембра, 13. и 15. јануара.
Представа траје око два сата, без паузе.
Белешка о Војвођанској рапсодији
Крајем прошле године, током мог боравка у Београду, свакодневно сам се виђао са редитељем Владимиром Лазићем. Разговарали смо о могућој сарадњи. Знајући за његове успешне мјузикле, предлагао сам му да направи мјузикл на „војвођанске теме“. Прихватио је изазов и после неког времена ми је предложио да размислимо о мотивима прозе Зорана Петровића Село Сакуле, а у Банату. Знајући за успех истоимене представе, коју је 1969. године за позорницу Српског народног позоришта у Новом Саду приредио и режирао Димитрије Ђурковић, идеја ми се учинила више него привлачна. Ниједног тренутка нисмо мислили на римејк популарне представе, а да је у питању оригинално дело било је јасно од самог почетка, будући да је ангажована бројна ауторска екипа (драматург и писац сонгова, композитор, кореограф, сценограф, костимограф), као и сарадници (помоћник режије, аранжер, асистенти кореографа, сценографа и костимографа, корепетитори, итд). Врло брзо је радни наслов представе Село Сакуле, а у Банату, замењен насловом Војвођанска рапсодија. Сумњичави су овај наслов везивали за античке јуначке песме, певане и казиване народу. При том су занемарили друго (музичко) значење термина рапсодија – фантазију слободног облика која се наставља на народну мелодију…
Заиста, Зоран Петровић је био велики сликар, али и писац који се ослањао на народну традицију, на оно што бисмо могли означити, али не и ограничити, само на један простор (Банат, Војводина), иако је она у овом простору специфична, па и препознатљива управо по том локалном обележју. Његовим трагом кренули су аутори овог великог пројекта, које бих могао слободно, да назовем рапсодима, јер су удружили креативне потенцијале, надахнуте народним духом Војводине, у правцу заједничког спектакла, изводећи на сцену глумце, певаче, плесаче и музичаре, поезију и музику, вештину и уметност, довитљивост и духовитост, и много труда, пре свега.
Зоран Ђерић, в.д. управника СНП-а
Зоран Петровић
Академски сликар и књижевник (Сакуле, Банат, 7. IV 1921 – Београд, 23. VI 1996). Дипломирао на Сликарском одсеку Академије за ликовне уметности 1948. у Београду, где је био редовни професор. Излагао на групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству, бавио се и скулптуром. Иако прозне текстове објављује још крајем 50-их у „Књижевности“ и „Летопису Матице српске“, популарност стиче романом-хроником Село Сакуле, а у Банату, приказујући историју и живот свог родног места. И пре изласка романа из штампе, део под називом Сјај прозора изведен је на Радио Београду у драматизацији и режији Соје Јовановић, а 1969. је приказан у Атељеу 212 као Пенџери равнице. Сакуле су драматизовали и Драган Јовић (Па, извол’те у Сакуле) и Петар Говедаревић (Банатске слике и прилике), но највећи успех и најдужи позоришни век Село Сакуле, а у Банату доживело је у СНП-у (1969) у драматизацији и режији Димитрија Ђурковића. Осим поменутих, аутор је написао радио-драме Слике Безарових, сценарија за играни филм Хитлер из нашег сокака, седам монодрама под заједничким називом Банатска казивања, мапу цртежа и текста Машинобалада и две књиге прозе, Село Сакуле, а у Банату те А над Банатом страшила. Петровић је добитник Награде „LEIRNER“ за цртеж на бијеналу у Сао Паолу (1961), Седмојулске награде СР Србије (1962), Награде УЛУС-а (1966), Награде за сликарство Уметничке колоније „Ечка“, Зрењанин (1966), Награде на Првом бијеналу цртежа у Загребу (1968) и Награде Стеријиног града за сценску панораму Село Сакуле, а у Банату, приказану на XV Југословенским позоришним играма, у извођењу СНП-а (1970).
Владимир Лазић, режију дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Димитрија Ђурковића и Славенка Салетовића.
Још пре студија активно учествовао у драмским радионицама и алтернативним трупама и бавио се истраживањима – од класичних радионица до екстремних експеримената (Е. Крејг, В. Мејерхољд, Ј. Гротовски, Р. Вилсон…). Радио као новинар, уредник и редитељ на програмима Радио Београда.
У периоду између 1987. и 1990. био креативни део КПГТ-а, једног од најзначајнијих интернационалних уметничких пројеката југословенског културног простора.
Био је уметнички сарадник и саветник позоришта у Србији, БиХ, Македонији…
Оснивач Арт студија „Р” (Београд/Зајечар, 1996) и са сарадницима реализовао велики број уметничких остварења (промотивни филмови, изложбе, плакати, Festival total design...)
Од 1992. до 1995. био уредник, редитељ и сценариста на 3. Каналу ТВ Београд, а у редакцији Документарног и забавно-музичког програма реализовао око 400 програма. Режирао је седам играних телевизијских серија.
Током минуле две деценије режирао око 600 различитих уметничких програма, међу којима више од 130 позоришних представа за које је добио 20 награда за режију. Представе које је режирао гостовале су на фестивалима у Европи, САД, Аустралији…
У Српском народном позоришту је режирао представе Чекајући Фортинбраса
Дубравке Кнежевић и Балкански шпијун Душана Ковачевића.
Реч редитеља
Редитељско бдење над Војвођанском рапсодијом
Инспирисан књижевним делом Зорана Петровића, а пре свега горко-хуморном хроником његовог родног места Село Сакуле, а у Банату, упустио сам се у авантуру трагања по знаним и мање знаним пределима богатог војвођанског миљеа. Свестан да ће се неизоставно наметнути поређење са надахнутом и промишљеном драматизацијом и режијом антологијске представе професора Димитрија Ђурковића, рађеном према истом литерарном предлошку, после дужег размишљања и договора са управом СНП-а, уследио је „логичан избор“: мјузикл са свим ризицима које таква одлука подразумева. У драматуршкој сарадњи са Жељком Мијановићем, упустио сам се у рестаурацију познатих мотива, склапајући истовремено и сасвим „нове“ елементе у распевани мозаик будуће рапсодије.
Бришући границе између снa и јaве, ствaрног и нествaрног, комичног и трагичног... а без оптерећења да будемо пошто-пото „оригинални“, нудимо вам причу о нашим малим и великим судбинама и заблудама, веровањима и празноверицама, накнадно измишљеном пореклу и митолошким заносима, стварној и лажној храбрости, историји и псеудоисторији…
И док мукотрпно стварамо нове музичко-кореографске слике са намером да вам свестраније приближимо „ситнице које живот значе“, као по неписаном правилу, наша вољена земља поново се налази у замршеном ковитлацу разних европских ветрова који нас немилосрдно шибају из свих праваца…
Габор Ленђел, рођен 11. априла 1951. године у Суботици.
Музиком се бави од своје девете године, а компоновањем дуже од педесет година. Аутор је безмало 500 композиција – од озбиљне до музике за децу.
Сарађивао је са најпознатијим редитељима, глумцима, певачима и музичким групама из бивше Југославије и окружења. Добитник је више награда, међу којима и „Pro Urbe“ као најзаслужнији грађанин Суботице.
Реч композитора
Велики изазов
За мене је био велики изазов када сам добио позив Српског народног позоришта да будем члан ауторског тима који реализује мјузикл Војвођанска рапсодија. Захвалан сам свима који су имали поверења у мој ауторски рад, а част ми је и задовољство што радим са сјајним глумцима и сарадницима на реализацији овог пројекта. Посебно истичем сарадњу са редитељем Владимиром Лазићем и Александром Бахуном, чија оркестрација је допринела да моје композиције звуче баш онако како сам их замислио.
Жељко Мијановић
О Војвођанској рапсодији
Будући да смо Петровићеву прозу обликовали кроз форму музичког театра, дрзнули смо се да Село Сакуле, а у Банату прекрстимо у Војвођанску рапсодију, алудирајући управо на појам „рапсодије“ као музичке фантазије обојене фолклором земље из које је изникла,
а која се, пре свега, одликује фрагментарном структуром; баш као што је Петровић, свесно се одричући класичног заплета, засновао своје казивање на колективном јунаку, приказујући га кроз мноштво слободно повезаних надреалних секвенци.
Није чудно што су неке од ранијих драматизација Петровићеве прозе, у приличној мери, биле инспирисане драматургијом Фелинијевог Амаркорда, a донекле сличан приступ био је неизбежан и током рада на овој адаптацији. Као што је Фелини у свом делу приказао галерију живописних и ексцентричних ликова у измишљеном градићу, иза коjeг се заправо сакрио његов родни Римини, тако је и Зоран Петровић учмали живот свог банатског села преточио у својеврсни вашар друштвених ритуала, адолесцентских жеља, мушких фантазија и политичких рефлексија. Чувени панонски сликар, претеча српског енформела, дохватио се пера и своје слике преточио у речи које одзвањају отегнутом мелодијом војвођанског народног говора испуњеног рафинираном лириком и бучним хумором.
Важно је напоменути да смо, поред Петровићеве прозе, уз дванаест нових сонгова, користили и одломке из дела Милоша Црњанског, Јована Стерије Поповића, Мирослава Антића... не руководeћи се при томе пуким географским критеријумом, већ унутрашњом, органском повезаношћу аутора који су певали и мислили о српској Атини и њеним јужним коренима.
Објави коментар