Понедељак, 15. јануар 2018.
Примичемо се Новом Саду. Све време пута, мота ми се по глави како ће Петровићево ”Село Сакуле а у Банату”, којег се још у траговима сећам, бити преточено, приказано у форми мјузикла.
Нисам неки љубитељ мјузикла. Или је пренаглашена игра или недовољно присутна. Стално неки несклад. Смета ми то такмичење између игре и драме. Готово увек се одвијала (паралелно) са представом и та нека друга представа – битка између драме и музике и игре.
Не би да ми се 80 километара кроз лаку вејавицу и смрзнут пут претвори у још једно посматрање рововске борбе глумаца и балерина.
Умирује ме помисао на фотографије са проба. Богати костими, сви у скалду са временом радње, фризуре младих фрајли, комплетан стајлинг, реквизити, шминка, глумци уживљени у карактер… Све то је обећавало.
Мада, Јела је често помињала како има доброг фотографа... Добро.
Текст по којем је рађено, сјајан.
Све то је подигло очекивања у небеса, али куд баш мјузикл!
Нека.
Шангај остаје иза нас, само што нисмо стигли.
Град празњикав.
Саобраћај течан. Нема гужве, упркос неколицини буздована који узалудно покушавају да прођу кроз скоро црвено.
Боже, у сваком граду по неком правилу мора да буде пар магараца за воланом.
Лако налазимо место на паркингу иза Снп-а. Јесмо поранили, али празњикаво ми је. Почињу неке сумње да се појављују ниоткуд. Нема заинтересованих за представу? Видели су премијеру и пуштен је глас да није то баш ОНО?
Крећу однекуд неки отрови да цуре.
Прекраћујемо време у новом (дођавола, и у Новом Саду пренапуцани нови ресторани ) кафићу.
Пречанска љубазност и спонтаност прија. Добар келнер, који налази време и да услужи госте док му је девојка у друштву другарице у ресторану.
Јела јавља да не може да дође на представу. Добро.
Ни прозори не дихтују.
Плавуша се буни, јер због хладноће нисмо направили уобичајени ђир по њеним омиљеним радњама, а и Архив је већ две године затворен. Још једно место са добром атмосфером склоњено је са моје мапе хедонизма. И Нови Сад попушта под глобализмом. Спорије од Београда, али стари препознатљиви мириси бледе и долазе шљаштеће рекламе и штанц роба. Постајем негативнији што се више примиче време представи.
И, ево нас.
Хол позоришта препун. Упијам атмосферу. Пристојно обучени људи. Нема гурања на гардероби. Све функционише.
Сва места попуњена.
Понедељак, а сала препуна. Превладавају старији.
Док светла још тињају, улазе музичари. И они су у прикладним костимима. Спонтано ми попушта неки притисак. Гасе се светла.
Све моје сумње, слутње, све је распршено.
Није било искакања ни такмичења балерина са глумцима, (непотребног доминирања), који су се доста добро прилагодили тежим плесним нумерама. Можда малко на крају после непрекидног аплауза презадовољне публике, када је прима балерина показала своје умеће, али не толико наметљиво ни нападно.
Представа. О чему је? Не знам. Цела представа је омнибус, са много, наоко неповезаних догађаја, који збирно дају слику менталитета, обичаја, нарави, стања духа.
Последњих пар година, пасија ми је проучавање историје из угла аутохтониста (углавном заборављена историја, или изигнорисана од Бечко - берлинске школе, која се прећутно и по дефиницији проучава, те затире наше стварно место у групи народа) и кроз повезивање догађаја са односима између тајних друштава. Ово друго је посебно интересантно за неке догађаје од 19. века наовамо. Но.
Дакле, у том поменутом тренутку, хтедох рећи - свака част, Новосађани. Нисте заборавили Световида (Свантолика), којег у представи називате Светим Видом (тај не постоји, можда Свети Вит, али је то католичка паралела за скретање на своју воденицу). Врло лепо је убачено веровање у старе богове (кратким монологом једног од безброј ликова, потврђено је познавање значења наших симбола и хералдике) у период младости, наивних и невиних дешавања, повезивање са магијом, удварањима и љубављу.
Како представа одмиче, љубави више нису наивне, младалачке. Напротив, неприхваћене су и трагичне.
Поп више није лик без ауторитета. Његово помињање Господа, сада је и претња. Господ је ту да те казни, уплаши… Поп као Његов представник, је ту да ти конкретно запрети и подсети да поштујући њега, поштујеш Њега…. Негде је нестао бог љубави којем смо се без зебње могли у сваком тренутку директно обратити.
Приказује се и регрутовање под лажном заставом.
Цивилизација ферцера. Ту су виши интереси, за које се наивно иде у скоро сигурну смрт и сакаћење са песмом. Како другачије до цивилизовано и масовно. И тужни живи, најближи сродници, који су реалност те лаковерности и неприродних људских особина које је исфабриковала ”цивилизација”.
Приказана је галерија ликова и величина обичног човека који једноставним понашањем не дозвољава малим екстремистима, ситним душама да спроводе своје пакости у дело. Поштовање према Створитељу, пребачено је преко поштовања Господа и слугу његових у поштовање и величање властодржаца, на чију се слику више не сме бацити ни каменом, а ни чашом вина…
Ово је тек један аспект посматрања ове представе, али има још толико тога.
Фрустрирајуће ми је да сложеност живота и односа према животу дефинишем и опишем. Не знам одакле бих пре кренуо.
Пар бизарних смрти, необјашњивих и неприхватљивих за оне који су их највише волели, у ствари, најбоље и приказује лакоћу и тежину живљења и прихватање реалности, ма како она трагична била.
Глумачка екипа је то беспрекорно приказала и изнела. Сјајне реплике и пречанска препуцавања по старини, значењу и значају. Дођоши и нађоши, покондирене тикве, лепота, снага, памет, лакомисленост. Балерине и музика, и све то непрекидно, у даху. Јесам ли већ поменуо балерине? Надам се да их нисам изоставио, јер су лепак и најава свих промена током целе представе.
Беспрекорност Рапсодије употпуњују и одлични статисти.
Ништа није препуштено случају.
Занимљив ми је лик, прецизније, значај уметника, који прожима целу представу. И ту видимо мењање односа и положаја уметника и уметности са лаким протоком времена. Слобода нестаје са економском зависношћу, а наручилац је креатор. Уметник постаје само извршилац, пуки оперативац који те жеље спроводи у дело, срећан ако успе да договори колико толико пристојну цену… за свој рад. А видимо да се мења и интерес мецене.
Ту негде је и крај представе. Многа питања су добила одговоре током саме представе, а мени су многа питања тек отворена кроз пројекцију свега тога у садашње време и ових пар технолошких револуција у последњој деценији.
Мислим да знам које су то темељне вредности друштва, а видим којим се вредностима медији, како државни, тако и они са националном фреквенцијом приклањају, како су и којим редом поређане вести на интернет порталима…
Некако, клања се златном телету, вреднује према критеријумима промовисаним ријалитијима… Што би рекао мој друг Милан, игра се лимбо. Пречка се све ниже спушта.
И даље мислим да знам, а некако сам све усамљенији и осећам се као мастодонт.
Препоручујем Војвођанску рапсодију. Не знам која ће питања код Вас да отвори и у ком смеру ће Вас покренути. Ако ништа друго, видећете врсне уметнике, добро укомпоноване, прелепе костиме, сценографију, музику и балерине. :)
фото: Срђан Дорошки
Бошко Јелачић
Објави коментар