СНП: Премијера комедије Родољупци у СНП-у

фото: Б. Лучић

Јован Стерија Поповић

РОДОЉУПЦИ

комедија

Премијера: четвртак, 12. априла, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Репризе: 13, 20. и 30. априла, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

„Поштење има цену у сваком народу и у сваком закону.”
Јован Стерија Поповић, Родољупци

Јован Стерија Поповић

фото: А. Рамадановић

Родољупци

Редитељ: Радоје Чупић

Музички аранжмани и корепетиција: Милош Митић

Аутор текстова сонгова и драматуршке адаптације: Јелена Чупић

Сценограф: Жељко Пишкорић

Костимограф: Марина Сремац

Кореограф: Иста Степанов

Продуцент: Елизабета Фабри

Улоге:

Жутилов….... Милан Ковачевић

Шербулић….. Александар Гајин

Гавриловић… Марко Марковић

Лепршић……. Иван Ђурић

Смрдић……... Милован Филиповић

Зеленићка…... Јована Балашевић

Милчика……. Даница Грубачки

Нанчика……. Гордана Каменаровић

Нађ Пал…… Радоје Чупић

Музичари:

Настасија Радовановић - виолина
Ива Илић - виолина
Атила Чибри - контрабас
Милош Митић - клавир

фото: А. Рамадановић

Асистент редитеља: Никола Кончаревић

Инспицијент: Золтан Бешењи

Суфлер: Наташа Барбир

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Премијера: 12. априла 2018, СНП, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

фото: А. Рамадановић

Јован Стерија Поповић

Родољупци

Предговор

Настојеће позорје нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам које из живота, које из новина: и читатељи ће се из гдекојих општина зачудити кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове итд. у свој истоветности нађу. Ништа ми, дакле, не остаје него проговорити коју реч зашто таково дело, с таковим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам да ће то свима онима неправо бити који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желели да се за њима добро говори.

Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повесници учили колико је ко од предака наших јуначких глава одрубио, а не и где је с пута сишао, донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи, јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ сматрају. Бацимо поглед на најпознатију повесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч. Отуд није чудо што неваљали и покварени, а таквих има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини или своме народу каква штета нанети. Себичном је довољно кад је само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, а за даље се ништа не брине.

Позорије, дакле, ово нека буде као приватна повесница српскога покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. А да моја намера није с отим љагу бацити на народ, него поучити га и освестити како се у највећој ствари умеју пороци довијати, сваки ће благоразуман родољубац са мном бити согласан.

Jovan Sterija Popovic.png

ПОПОВИЋ Јован Стерија – комедиограф, писац историјских и националних драма, песник, прозни писац (Вршац, 1/12. I 1806 – Вршац, 26. II / 9. III 1856). Био је и издавач шаљивих календара „Винко Лозић“, полемичар, професор и адвокат у Вршцу, професор природног права на Лицеју најпре у Крагујевцу, затим у Београду, стварни организатор школства у Србији уставобранитељског времена као начелник Попечитељства просвештенија, писац школских уџбеника, писац реторике (остала у рукопису), један од оснивача првог сталног позоришта у Београду („Театра на Ђумруку“), један од оснивача Друштва србске словесности (претече Српске академије наука), писац трактата из области организовања научног рада и истраживања, учесник у оснивању Читалишта београдског и његових „Новина“ (чији је био сарадник), један од оних који су на чвршће ноге поставили Народну библиотеку у Београду, сарадник неколиких тадашњих српских периодичних публикација, културни посленик широког размаха и акције, визионар културног развитка свога народа у неколико врло битних области, а све с намером да његов народ снажно закорачи у сферу културних народа.

У пролеће 1848. Поповић, у сукобу с једном од тадашњих политичких струја у Србији, која је била против Срба „пречана“, разочаран ускошћу видика у односу политике на културу, подноси оставку и одлази из Београда у Вршац. Тамо одбија понуде на неке важне функције у школству Српске Војводине, бави се адвокатуром, и касно се жени. Када су таласи мађарске револуције допрли до Вршца, постаје члан Окружног народног одбора, иако је у бити против револуције, па пред налетом мађарске војске прелази на једно време поново у Београд, у пролеће 1849. После гушења револуције живи у Вршцу до смрти, коју дочекује такорећи на ногама. Упркос пажњи коју су му суграђани указивали, умро је депресиван и усамљен.

(Из Енциклопедије Српског народног позоришта)

Radoje Cupic.png

РАДОЈЕ ЧУПИЋ, глумац и редитељ (1958, Нови Сад). Глуму завршио на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Дејана Мијача. Глумио је у великом броју позоришних представа, на телевизији и филму. Био је члан ансамбла Народног позоришта Суботица, Народног позоришта Сомбор (1985—1999), а од 1999. године стални је члан Српског народног позоришта у Новом Саду, где је првак Драме. Био директор Драме у СНП-у. Режирао Јелизавету Бам Д. Хармса (Портал театар, Нови Сад), Острво с благом Б. Милићевића Коцкице (НП Сомбор), Челик по свом тексту (НП Сомбор), Џандрљивог мужа Ј. С. Поповића (СНП, Нови Сад), Отварач В. Лануа (Позориште младих, Нови Сад), Стаклену менажерију Т. Вилијамса (НП Сомбор), Пепељугу А. Поповића (Позориште младих, Нови Сад), Тестостерон А. Сарамановича (Позориште младих, Нови Сад).

Добитник је Стеријине награде за глумачко остварење (Кафеџија Монталба, Путовање за Нант Е. Кочиша, режија Љ. Мајера), „Зорановог брка“ на Данима Зорана Радмиловића, Зајечар, Награде за најбољег глумца на Позоришном маратону у Сомбору, Годишње награде СНП-а, глумачких награда на фестивалима „Љубиша Јовановић“, Шабац, и „Дани Боре Станковића“, Врање, Дипломе на Глумачким сусретима „Миливоје Живановић“, Пожаревац, Награде публике за најбољу представу (статуета „Јованча Мицић“) на фестивалу „Дани комедије“, Јагодина, и Прве награде на Данима комедије, Бијељина (Џандрљив муж).

ЈЕЛЕНА ЧУПИЋ

Рођена у Сомбору, основне и мастер студије књижевности завршила на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 2009. године запослена у Позоришном музеју Војводине као кустоскиња — уредница Алманаха позоришта Војводине. Коаутор је (са Радојем Чупићем) драмског текста Естроген, сценарија за филм Под ђермом и ТВ серије Бацин салаш.

фото: А. Рамадановић

СТЕРИЈИНО ОГЛЕДАЛО: ДА СЕ ВИДИМО, НАСМЕЈЕМО И ПОСТИДИМО[1]

Ако је истинита прича да писац својим радом ствара огледало које вешто скрива у угловима наших живота не бисмо ли се понекад погледали и угледали стварну слику и прилику како изгледамо, ако је веровати предању да то писци чине са жељом да се и сами сретну са сопственим ликом и делом сачињеним у вечито тешким временима на овим вечито трагичним просторима, ако је и Јован Стерија Поповић изградио једно такво огледало за себе и људе свога времена (пре сто педесет и више година) да се виде и насмеју и постиде, данас је то његово велико салонско „стајаће огледало“ попримило запањујућу оштрину и од „веселог позорја“ давних времена указало нам нашу трагедију наговештену у његовим комедијама са доброћудним али и својеглаво пргавим јунацима.

фото: А. Рамадановић

У годинама пакла двадесетог века, Родољупци балканских племена нису били романтичне кавгаџије и сеоски бећари са заставама које се мењају чешће од кошуља и са штаповима од застава подигнутим уз надвикивање ко је већи родољуб; иста земља са истоветним проблемима, све исто као у Стеријином „веселом позорју“, само што смо сви ми у том његовом кристалном огледалу сачињеном од сунца и месечине остарели, огрубели и омрзли у нетрпељивости; уместо застава и дрвених палица обрачунавали смо се хладним и топлим оружјем до уништења и самоуништења, узвикујући давно написане речи Стеријиних јунака о патриотизму – љубави за земљу звану Мајка (ко је нормалан икада ишао улицама и викао да воли мајку?), и са прастарим обичајем да, када неко настрада, огледало прекријемо црним шалом, марамом или платном, четрдесет дана.

Данашње Стеријино „весело позорје“ појављује се у Стеријином огледалу тек када скинемо црну тканину и у салонском раму угледамо истинити лик нашег постојања у времену моралног, духовног и свеукупног нестајања: да се видимо, насмејемо и постидимо.

Душан Ковачевић

Родољупци Јована Стерије Поповића на сценама Српског народног позоришта