Jедна од наjинтересантниjих ствари коjе се тичу театра jесте да у њему сви глуме. И шаптачи, и управници, и кафе-куварице. То човека може силно забављати, навести га да и сам направи од тога нешто – либрето за грандиозну оперу, на пример. Управо та чињеница могла би бити наше огледало чудесног, таj давнашњи, вечни сан – живот у коjем сви живи певаjу! Лепа парада, зар не?
У jедноj од наjзнаковитиjих народних песама из антологиjских збирки Вука Караџића, дакле, у песми Зидање Скадра, неимари никако не могу да склопе своj Град, црте свога лица, не могу да изговоре до краjа своjе име, jер им то не дозвољаваjу силе наднаравне, силе недокучиве, силе немерљиве. Само што саставе своjу причу, она преко ноћи бива скршена и срушена у пепео и прах. Неимарима ниjе дозвољено ни да сазидаjу пародиjу срећног града као Борхесови бесмртници. Управо – ништа.
Све док жена наjмлађег, наjчеститиjег и наjнаивниjег брата не буде, на захтев немилосрдне виле, узидана у темеље, жртвована на превару. Када схвати да се њени наjближи не шале, млада Гоjковица моли главног маjстора да jоj остави прозоре на доjкама како би могла да доjи своjе грлато дете. И млеко, легенда каже, тече из отвора и када се млада жена више не чуjе, када заувек утихне. Тече непрестано (како вели народни певач) зарад чуда и зарад лиjека, што су, у ствари, разлози за уметност. Jер шта jе уметност друго него чудо и лек? Чудо и лек, наjчуjниjи поводи 9. фестивалског издања Новог Тврђава театра због коjих смо се ове године и састаjали.
Кад кажемо богомдан, онда говоримо о аутору коjи jош веруjе у чудо, у причу. Можда jе и истина постала несвакидашња ствар? Свака од прича коjе смо, у славу истих непорецивих разлога, претходних вечери, слушали, овде, у Чортановцима, jесте мала, свакодневна или савремена, сапунска трагедиjа.
У неку руку, свака Кафкина прича jесте поремећена теолошка расправа, апсурдни миракул.
И Кафкина гласовита скаска Уметник у гладовању могла би се читати као оваплоћена претходница неког концептуалистичког перформанса из будућности (коjа jе, данас, прошлост).
Жири фестивала (Ивана Ђурић Пауновић, Jована Балашевић и Ласло Блашковић) донео jе одлуку да Награда за наjбољу представу припадне представи Умjетник у гладовању Народног позоришта Сараjево, а у режиjи Алена Шимића. Без велике патетике, али и без превелике ирониjе, младалачки полетно, екипа ове представе аутентичним, сопственим гласом развиjа игру, унутар кафкиjанског оквира, као да неки други уопште постоjи, коjа jе живот сам.
Награда за наjбољег глумца припала jе Николи Ристановском за улогу доктора Томаса Стокмана у представи Неприjатељ народа Хенрика Ибзена (Македонски народни театар Скопље), коjу jе изнео суверено и моћно, сасвим се савремено сналазећи у класичном тексту, у коjи се лако, без силе, учитава садашњост оличена у проблемима екологиjе, слободе штампе и jавне речи, неумољиви диктат политике, али не као налог сна (коjи су сањали надреалисти), него наметнута слика стварности, диктатура кошмара.
Награду за режиjу добио jе Никола Завишић за представу Чуда Светог Георгиjа, а у копродукциjи театара из Бугарске, Србиjе и Румуниjе. Завишић jе, између осталог, jасно и читко проговорио управо о везама и сагласjима блиских а тако далеких балканских народа, коjи се огледаjу у Чуду Светог Георгиjа занемелог пред аждаjом стварности коjу бисмо у овом случаjу наjпрецизниjе могло назвати кертесовским лапсусом – бесудбинство.
Давање имена литерарним jунацима и драмским лицима – чак и када изгледа тако – не може бити случаjно, банално. Претпоставимо да се то наjбоље учи од експресиониста, уосталом, можемо до сутра разбиjати главу зашто се Кафкин заточник, просто и загонетно зове – К. У то име, специjална награда за колективну игру припала jе ауторима представе КАФКА МАЦХИНЕСрпског народног позоришта.
Бежи чудо од чуда
Зар не видиш
И овде jе чудо
претећи упозорава Васко Попа, као да смо већ доживели краj света, а да тога нисмо ни свесни и битишемо у некоj врсти загробног живота, из коjег нас само чудо уметности може спасити.
Ситнице коjе живот значе показуjу могући излаз из те немогуће ситуациjе, сведоче о извесном срећном краjу метафизичког ултиматума, оне поменуте свакидашње трагедиjе, коjа jе искорак из кућног пакла.
Награда за наjбољу женску улогу припала jе Нели Михаjловић, коjа jе на убедљив начин, у поменутоj представи, предочила горе наведене парадоксе, управо као и њен партнер у представи, Младен Андреjевић, коjи jе, глумећи извесног неочекиваног човека, овенчан на овом фестивалу Наградом за глуму коjа, са свим могућим значењима, носи име Милана Гутовића.
Ето, тако jе Жири оценио удео труда и удео чуда позоришних стваралаца коjи су ове године чинили наш фестивал. Честитамо награђенима!
Објави коментар