Премијерa: Прави Запад

Уторак, 6. марта 2018, 10.00

СНП, горњи фоаје сцене „Пера Добриновић”

Сезона 2017/2018.

Уметничка јединица Драма

Премијере: Прави Запад и Илустрована енциклопедија нестајања

Сем Шепард

ПРАВИ ЗАПАД

Kопродукција: Српско народно позориште, Умјетничка академија из Осијека и Град Ђаково

Редитељ: Димитри Пјер Удовички

Избор музике: Јосип Хорват

Сценограф: Давор Молнар

Костимографи: Давор Молнар и Снежана Хорват

Лектор: Константин Кнежевић

Продуценти: Елизабета Фабри и Антонио Шабић

Улоге:

Остин Саша Аночић

Ли Игор Павловић

Саул Кимер Домагој Мркоњић

Мајка Александра Плескоњић

Инспицијент: Владимир Савин

Суфлер: Срђан Стојновић

Премијера: 9. марта 2018. године, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Реприза: 23. марта

Димитри Пјер Удовички
филмски и позоришни редитељ, глумац и продуцент

Рођен је 17. марта 1979. године у Паризу.

Oд 2014. ради као филмски редитељ на мултидисциплинарном институту за когнитивну уметност и науку „Мементо Мунди“ у Паризу.

После средње школе, Димитров ментор је био узбекистански филмски редитељ Али Хамраев, с којим је, као његов асистент, боравио и радио у Ташкенту, Узбекистан.

Завршио је глуму и режију на институту „Ли Страсберг“ у Лос Анђелесу 2006. године.

Као члан надреалистичког покрета Mouvement panique, који је основао шпански писац Фернандо Арабал и чији су суоснивачи Роланд Топор и Алехандро Ходоровски, недавно је режирао филм Дали против Пикаса, Фернанда Арабала (премијерно приказан у београдском Битеф театру 2015. године).

У Москви 2001. године уписује постдипломске студије, виши курс за сценаристу (BKCR), мастерклас код Владимира Котинијенка, Павела Фина и Владимира Феншенка.

Остали професори: Тонино Гуера, Никита Михалков, Кристоф Зануси, Владимир Меншов, Павел Лунгин.

Током ових курсева, режирао је неколико филмова, од којих је Reminiscencia, са култном српском глумицом Соњом Савић, обишао европске краткометражне фестивале.

Филмографија:

- Aral-Death Of A Sea, документарни филм (2008)
Специјална награда жирија за надарено и одважно тумачење трагедије Аралског мора на Међународном филмском фестивалу „Cinemarina“, Награда за најбољу режију на фестивалу кратког филма „Salento finibus terrae“ и посебна награда на Међународном фестивалу аудиовизуелних биодиверзитета.

Краткометражни филмови: Loving Vera (2016), Reminiscencia (2002), Јe t’aime, Home (2016), Olga’s Son (2018)

Остали радови:

Повратак, експериментално-звучни пројекат; студио аутора и драмски програм Радио Београда, октобар 2016.

Љуба Поповић - мајстор, аскета, сликар, документарно-драмско дело, премијерно емитовано на Радију Београд 2, јун 2017.

Течно говори пет језика: француски, енглески, руски, српски, хрватски и шпански.

Саша Аночић
професор глуме, редитељ и глумац

Рођен је у Осијеку 1968. године.
Академију драмске умјетности завршио је 1998. у Загребу.
Године 2001. из Осијека прелази у Загреб у ангажман у Загребачком казалишту младих (ЗКМ), а 2003. постаје глумац позоришта „Трешња“ где ниже запажене улоге у представама Петар Пан, Мама као Прича, Љепотица и Звијер, Оливер Твист...
Осим запажених позоришних улога (Страшило у Чаробњаку из Оза) глуми и на филму.
Истиче се као редитељ, а на неким представама и као комплетан аутор.
Од 25 представа издвајају се: Alaska Jack, То само Бог зна, Ножеви у кокошима, Каубоји, Немирне ноге, Нас два и ја (Театар EXIT), Смисао живота господина Лојтрице у КНАП-у, Прасица дебела у Месном гледалишчу Љубљана, Комшилук наглавачке у ХНК Иван пл. Зајц, Ријека, Кад се ми мртви покољемо, О медвједима и људима...

Награде:
Комшилук наглавачке, ХНК Иван пл. Зајц:
- „Златни смијех“ за најбољу режију, најбољи текст те најбољу представу у целини.
Представа је освојила и бројне награде на Фестивалу Малих сцена, Фестивалу глумца,
Награду града Ријеке, Награде хрватског глумишта...
То само Бог зна, Театар EXIT:
- Награда „Марул“ за наступ најуспешнијем ансамблу младих аутора на 14. Марулићевим данима;
- Награда „Златни смијех“ на 28. Данима сатире у позоришта Керемпух.

За ауторски пројект, представу Смисао живота господина Лојтрице, номинован је и за Награду хрватског глумишта 2007. у категоријама за најбољу режију и најбољу представу у целини.
Каубоји:
- Награда хрватског глумишта 2008. за најбољу режију и најбољу представу у целини.
- добитник је више награда на фестивалима Дани Сатире 2008.
- „Златни смијех“, посебно признање за складно ауторско и извођачко заједништво, примерну уиграност и врхунску дисцлиплинованост у извођењу.
- представа је награђена Плакетом Града Загреба.

Домагој Мркоњић
глумац

Domagoj Mrkonjić.jpeg

Рођен је 1988. године у Осијеку, где завршава Прву гимназију.
Дипломирао је на студијама глуме и луткарства на Умјетничкој академији у Осијеку.
Од 2014. почиње да ради на Умјетничкој академији у Осијеку, као асистент на катедри глуме. Осим низа одиграних представа у Вировитици, Винковцима, Вуковару, Пожеги и Новом Саду, редовно сарађује с Хрватским народним казалиштем у Осијеку.
Гостовао је на бројним локалним и међународним фестивалима.
Играо је у дугометражном филму „ЗГ80“ Игора Шерегија.
Члан је ХДДУ.
Са колегама започиње независну уметничку организацију „ИНСТИТУЦИЈА“, с којом ради на локалној и међународној сцени младих.
Тренутно је докторанд на постдипломским интердисциплинарним докторским студијама при Свеучилишту Ј. Ј. Штросмајера у Осијеку.

Јосип Хорват
композитор

Осјечки музичар, мултиинструменталиста, оснивач рокенрол бенда The Red Roosters. Активним ауторским, сценским и студијским радом бави се од 2004. године.

Реч редитеља

Сем Шепард је један од најистакнутијих америчких драмских писаца.

Током свог активног стварлаштва, од средине 20. до почетка 21. века, написао је 44 комада. Добитник Пулицерове награде 1979. године за дело „Покопано дете“, Шепард је познат и као писац, сценариста, глумац и редитељ.

Његов модерни, страствени начин писања, понекад чак и надреалистички, који приказује одважне и разнолике ликове, инспирисао је генерације глумаца и редитеља.

Дело „Прави Запад“ на симболичан начин обрађује мит на којем почива Америка - „амерички сан“ и његову пропаст. Користећи ликове двојице браће, Лија, скитнице, пустињака који жуди за слободом, и Остина, холивудског сценаристе, педантног, савршеног сина, Шепард истражује два архетипа америчке културе које ова два човека представљају, разголићује их до самих животињских нагона.

Улоге двојице протагониста, двојице браће, Остина и Лија, истински су изазов; изузетан глумачки напор покренуо је обећавајуће каријере младих америчких глумаца као што су Џон Малкович и Гари Синиз, или учврстио оне друге попут Џона Рајлија и Филипа Сејмура Хофмана.

Следећи Шепардов авантуристичи и истраживачки дух, и глумци и ја смо били опијени ауторовим речима трагајући за истином у ликовима, као што су преци трагали за златом на „Правом Западу“.

У овом тренутку се са великим узбуђењем радујем завршним пробама и премијери.

Сав досадашњи рад представља веома позитивно искуство на више начина. Посебно значајан елемент у овој продукцији је прекрасна сарадња између српских и хрватских уметника. У уметности се увек догоди да племенска политика излети кроз прозор када уметници стварају заједно усредсређујући се на рад, уз добру вољу и међусобно поштовање.

На премијери ћу сасвим сигурно задржавати дах, стојећи иза публике и посматрајући. Тада је све ван домашаја редитеља, а у рукама глумаца.

Шепард би нам сигурно поручио да „сломимо ногу“.

Димитри Пјер Удовички

Филмска прича „каубоја америчког театра”

Сем Шепард (1943–2017), једна од највећих икона америчке драмске авангарде и театра, још на почетку каријере проглашен за наследника Јуџина О’Нила и Артура Милера, био је довољно храбар да урони у вртлог њујоршког Вилиџа, где је упијао – слободу. Њу је живео и она му је омогућавала да пише. Одмах је проглашен за „каубоја америчког театра”, а овом стилу је остао веран чак и кад је у Холивуду глумио у високобуџетним филмовима.
Доследно привржен “on the road” погледу на свет, опчињен америчким беспућима где царује привид „америчког сна“, Шепард описује наличје те идиле, копа по душевном мраку својих јунака, једноставних људи из чије прошлости стално испадају лешеви опскурне прошлости. Написао је педесетак драма, добио Пулицерову награду, постао живи класик, био номинован за Оскара, писао и друге прозне форме, дневничке белешке (Записи из мотела), увек доследно одређен поетским реализмом.
У дирљивом сећању на Сема, Пети Смит, с којом му љубавна веза није покварила пријатељство за цео живот, написала је можда најтачнију оцену: „Сем је волео да буде стално у покрету. Ставио би штап за пецање или стару акустичну гитару на задње седиште свог камионета, можда повео пса, али сасвим сигурно свеску, оловку и гомилу књига. Волео је да се само тако спакује и крене ка западу”.
И његов комад Прави Запад (праизведен у „Меџик театру“ у Сан Франциску 1980) догађа се у таквом беспућу, тачније надомак предграђа Лос Анђелеса. „Прави Запад је драма карактера о односима између Остина, сценаристе, и његовог старијег брата Лија” – констатује Шепард – „Остин пази кућу њихове мајке која је на Аљасци, и сукобљава се с братом који би да остане у кући и користи његов аутомобил. При том, Ли ће се, на себи својствен начин, триковима, укључити у Остинов рад на сценарију те браћа сарађују у настанку приче која ће им променити животе. Ка бољем или лошијем? Сукоб између браће развија се у мржњу која доводи до замене њихових примарних улога: успешни породични човек постаје номад – луталица и обрнуто”. Сукоб је, дакле, филмски аранжиран, по моделу вестерна; сценарио смишља Ли, а записује га сценариста Остин, а обојица признају да су заправо одувек желели да буду попут оног другог.