Премијера Опере ДОН КИХОТ

Реч реди­те­ља

Фогограф Жељко Јовановић / Народно позориште у Београду

 

Ко је Дон Кихот данас? Шта су „њего­ве ветре­ња­че“? Про­тив чега се бори? За шта и за кога се бори? Коли­ко је та бор­ба бесми­сле­на и уза­луд­на? Коли­ко тра­га оста­вља?...
Све су то пита­ња, која сам као реди­тељ, али и као оби­чан човек, жена, мај­ка, поста­вља­ла себи, док сам раз­ми­шља­ла о кон­цеп­ту и иден­ти­те­ту пред­ста­ве. Није ми био иза­зов да по ко зна који пут публи­ка гле­да пома­ло сме­шног и луц­ка­стог стар­ца у окло­пу, на мрша­вом коњ­че­ту, изду­же­не бра­де и раз­ба­ру­ше­не косе, како са копљем у руци јури­ша на ветре­ња­че, мисле­ћи да се бори са диво­ви­ма и чудо­ви­шти­ма за част и у сла­ву љуба­ви пре­ма узви­ше­ној Дул­си­не­ји, а све уз помоћ и повре­ме­но ишчу­ђа­ва­ње свог вер­ног слу­ге и при­ја­те­ља Сан­ча Пан­се.
Како заин­три­ги­ра­ти дана­шњег гле­да­о­ца, пону­ди­ти му нешто ново и дове­сти цео про­је­кат до кра­ја, пого­то­ву у ово тешко вре­ме за све нас, у вре­ме пан­де­ми­је, поја­ча­них мера пре­до­стро­жно­сти, бри­ге за дру­ге и за себе, због дру­гих...? Мно­го пита­ња се наме­та­ло у про­це­су кре­и­ра­ња и рада на овој пред­ста­ви. Мно­го тешких тре­ну­та­ка и бол­них губи­та­ка је дожи­вео сва­ко од нас, а опет, једи­но што сам од почет­ка осе­ћа­ла као нео­п­ход­ност и глав­ну „зве­зду води­љу“, био је непо­пра­вљи­ви опти­ми­зам и жеља да Добро на кра­ју побе­ди и да ни јед­на искре­на бор­ба не буде про­гла­ше­на уза­луд­ном.

 

Фогограф Жељко Јовановић / Народно позориште у Београду

Наш Дон Кихот, пред­ста­вља чове­ка, који је под ста­рост дожи­вео да буде расе­ље­но лице, изба­чен из ста­на, њего­ва дра­го­це­на библи­о­те­ка рас­ту­ре­на, ства­ри раз­ба­ца­не, али он се не пре­да­је и про­на­ла­зи у себи и у све­ту око себе, само лепо­ту и љубав. Вите­шки се бори и побе­ђу­је раз­ли­чи­те неда­ће, захва­љу­ју­ћи сво­јој улеп­ша­ној сли­ци реал­но­сти, гле­да­ју­ћи кроз „ружи­ча­сте нао­ча­ри“. На кра­ју, када те ружи­ча­сте нао­ча­ри спад­ну, нару­ше­ног здра­вља, али чисте и неви­не душе, он дожи­вља­ва про­све­тље­ње и одла­зи у веч­ност, наста­вља­ју­ћи да тре­пе­ри међу зве­зда­ма и да сми­шља нај­леп­ше љубав­не сти­хо­ве у сла­ву сво­је Дул­си­не­је, у сла­ву Лепо­те. Њего­ва вера у љубав, вите­штво, искре­ност, добро­ту, њего­во оду­ше­вље­ње савр­шен­ством при­ро­де и тра­га­ње за оним Божи­јим у нама, бива пре­по­зна­то од стра­не при­ја­те­ља и вер­ног пра­ти­о­ца Сан­ча, који пред­ста­вља Кихо­то­ву везу са реал­но­шћу, која често није ни мало лепа и ни мало лака.
Сан­чо бра­ни Кихо­та у сво­јој надах­ну­тој ари­ји у четвр­том чину, поре­де­ћи га са Ису­сом. Свет око њега то тре­нут­но не раз­у­ме, али Кихо­тов дух наста­вља да живи и после њего­ве земаљ­ске смр­ти. Боје које он види, шире се међу људи­ма, сна­га при­ро­де побе­ђу­је, лепо­та побе­ђу­је, пра­ва љубав је неу­ни­шти­ва...
Посве­ће­но мом Дон Кихо­ту