Приредио и уводник написао Огњен Војводић
Дана 8. септембра 1799. године јулијанског календара, празника Рождества Пресвете Богородице, у граду Сомбору (19. септембра грегоријанског календара тад вaжећег у католичкој Краљевини Угарској која је тада колонизовала Сомбор као дио Војводства српског, а данас одговара 21. септембар грегоријанског календара) рођен је Јован Хаџић (1799 ‒ 1869), oснивач и први предсједник Матице српске, филолог, пјесник, члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, доктор правних наука заслужан за уређење правног система Књажевине Сербије. Према одређеним повјесним подацима, Јован Хаџић је на дан рођења крштен у цркви Светог Ђорђа у Сомбору, што значи да је то дан и његовог духовног рођења. У српској књижевности Јован Хаџић је познат и по свом псеудониму Милош Светић (чији су иницијали почетна слова Матице Српске) како је често потписивао своје пјесме и полемичке чланке. Јован Хаџић је сачинио први Српски грађански законик (у оригиналној ортографији: Законикъ грађанскій за Княажество србско), први и једини свеобухватни грађански законик у Књажевини Сербији, усвојен 25. марта 1884. године, који је био трећи законик такве врсте у Европи.
Породица Јована Хаџића је припадала богатом сталежу српског грађанског друштва у Угарској – у Српском Војводству (Војводини). Његов отац Никола је био богати сомборски трговац, а мајка Софија рођена сестра тадашњег владике бачког, Гедеона Петровића. У дјетињству је остао без родитеља и бригу о њему је преузео његов ујак, владика Гедеон Петровић. Тако су основе његовог образовања биле у православном предању. Вјерско васпитање и школовање у престижним школама тог времена Јована Хаџића је чинило представником српске грађанске класе Српске Војводине.
Јован Хаџић је основну школу завршио у Угарској на српском језику и након тога уписао једногодишњу њемачку школу у Сремским Карловцима, средишту Карловачке митрополије и административном средишту Српског Војводства. У Пешти је уписао филозофију, а након три године студирања започиње студије права. У том периоду Јован Хаџић почиње и писање поезије под псеудонимом Милош Светић. Године 1822. наставља студије правних наука у Бечу које завршава 1824. године. Звање доктора свих правних наука је стекао 1826. године. Настанио се у Новом Саду 1834. године када је постављен за варошког сенатора. У Књажевину Србију је дошао 1837. године, где је као један од водећих правника био истакнута личност јавног живота. Поред Грађанског законика, радио је на устројству Врховног суда кнежевине Србије. У Новом Саду Јован Хаџић је 1847. године изабран за посланика за Угарски сабор у Пожуну. Након револуције, прихватио се уређења организације судства у Српском Војводству.
Као у области правне науке, књижевна умјетничка и филолошка дјелатност Јована Хаџића је обимна и значајна за српску лигвистичку и општу друштвену културу, али је услед спровођења програма њемачке аустрославистичке југословенске језичке политике у српским државним и културним установама програмски потиснута. Писао је пјесме родољубиве и поучне, политичку и епску поезију. Први прелазак Црног Ђорђа из Србије у Срем је његова позната епска песма написана у форми хексаметра. Вожд Ђорђе Петровић је предмет и његовог главног историографског дјела Устанак српски под Карађорђем. Значајан податак за повијест српског пјесништва јесте да су пјесме Јована Хаџића биле узори пјенику Јовану Јовановићу Змају, јер поједине Змајеве родољубиве и поучне пјесме (Зораје, Глас Србина 1830 и друге) подсјећају на Хаџићеве пјесме истог жанра. Јован Хаџић се бавио језичким превођењем дјела античког пјесништва и модерног класицизма: Хомера, Вергилија, Хорација, Шилера, Гетеа и многих других. Превео је дјелове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву пјесничку умјетност превео је у двије метрике, напоредо, у метрици оригинала и у епском десетерцу.
Јован Хаџић је био угледан филолог који је писао о деликатним питањима лингвистике и о актуелним питањима српске језичке политике. Писао је о смислу писма и језика, против површног приступа језику и писмености, посебно против простог приступа српском језику према којем је у њемачком пројекту југословенске језичке политике спровођен програм деградирања културе језика и раскида са континуитетом књижевног језика а кодификовања простог говора као српског књижевног стандарда. Пропаганда Аустријске монархије и римокатоличке мисије се брутално обрачунавала са противницима германске вјерске и колонијалне културне политике на Балкану, па тако и са Јованом Хаџићем, али преко својих српских сарадника, Вука Караџића и Ђура Даничића, који су се, инструисани аустрославистичим инструкторима, примитивно јавно обрачунавали са угледним српским државним, вјерским и културним дјелатницима. О природи таквих полемика довољно говори њихов назив у штампи којим су насловљавани текстови расправе о питању „реформе српског језика и писма“ – „Утук“, да се неистомишљеник „утуче“. Пошто је први књаз наследник родоначелника династије Обреновић, Михаило Обреновић, прихватио аустрославистички културни модел у Књажевини Србији, српски писци и филолози континуитета српског књижевог језика и предања ћириличке писмености су потиснути из простора српске културне политике и школског образовања. Сто педесет година југословенске језичке политике у српском народу Јован Хаџић је представљан као противник «народног» српског језика и правописа Вука Караџића, промовисаног у Аустријској царевини за вођу «борбе за српски језик и правопис», а заправо протагонисте њемачке (аустрославистичке) колонизације српског језика.
Најбољи приказ филолошког рада Јована Хаџића дао је академик, лингвиста Меша Селимовић у лингвистичкој студији „За и против Вука“. Селимовић је сажето приказао суштину филолошких радова Јована Хаџића на основу његове студије Кључ језика српскога (Ключь єзыка србскога) у којој је Јоаван Хаџић писао о смислу и односу језика и писма, и о последицама упрошћавања смисла и сврхе писма и књижевног језика. Меша Селимовић је на почетку студије указао на политички карактер караџићевске аустрославистичке реформе српског језика и писма засноване на класној борби против изграђеног стандарда књижевног језика и опште културе грађанске класе и аристократије, а кодификовању као књижевног језика говора „Срба који живе по селима далеко од градова“ како је написао Вук Караџиић у својој првој граматици „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, објављеној у Аустрији 1814. године према препоруци аустославистичке канцеларије.
«Одлучни обрачун с класним противником освјетљава Караџићеве основне позиције, његово супротстављање свему што је та виша класа чинила и стварала, јер је туђе по духу, његово неповјерење према пречанима из царевине, његове несхваћене реакције», пише Селимовић о културном карактеру караџићевске кодификације књижевног језика, констатујући да је Караџићев курс реформе српског језика био класна, а не културна политика. «Како је то стварно извлашћивање, класна и политичка борба у најоштријем виду, сукоби су веома тешки и сва су средства дозвољена кад треба да се онемогући класни непријатељ.» Револуционарну „реформу “ српског језика, под псеудонимом демократских права српског народа, користила је католичка колонијална културна политика Аустријске царевине у разграђивању српског књижевног језика и друштвене структуре српског православног народа.
Текстови Јована Хаџића су у југословенској језичкој политици програмски прикривани и оцјењивани као нестручни. Међутим, радови Јована Хаџића су представљали, као и данас, свјетски стандард лингвистике, који би у свим развијеним језицима и друштвима били узор развоја и кодификовања књижевног језика, док су у српској књижевности и културној политици прогањни, а у југословенској комунистичкој културној политици као класни непријатељи потпуно протјерани из лектире и лингвистике.
Кључ језика српског
„Принципијелни ставови Хаџићеви у полемикама о правопису, које је изрицао и раније, а разрадио у спису Кључ језика српског, 1852. године, нијесу ни неозбиљни ни дилетантски, како се говорило. (Даничић, не заустављајући се на теоретској страни питања о духу језика, одбацио је Хаџићева излагања резолутном примедбом, да Хаџић не прави разлику између језика и писма, што није сасвим тачно) (о Даничићу читај овдје) Тај Хаџићев чланак није до данас у литератури уопште цитиран, помињан је и одбациван уз уопштене негативне оцјене, а како ми се чини да је значајан изнијећу из њега основне мисли.
Јован Хаџић каже да разговори о језику и правопису треба да буду научно засновани, да све предлоге треба поткрепити научним аргументима (чиме алудира на емпиричко искуство Караџићево, које је основа његових ставова и закључака). „Док нам није позната природа језика уопште…донде се не може о правопису разумно и основано мислити.“ Излажући теорије о постанку језика, Хаџић каже да су једни налазили у језику неки „божанствени строј“ и приписивали његов извор и постанак самоме Богу; други су говорили да је људски језик исто што и „издавање“ гласова животиња, а гласови животиња да су исто што и језик људи, средство споразумевања. Тако су мислили Кондијак и Русо. Међутим, Хердер (О извору језика) доказује да се извор језика има тражити у самом човјеку, према томе да човјек као човјек може и мора пронаћи језик.
Последице прихватања такве позитивистичко-антрополошке тезе су важне. Јер, ако је језик производ човјека као човјека, тј. умне и осјећајне снаге и природе његове, огледало и видљив знак једног унутрашњег устројства, савршенства и живота, онда је то свјесна људска творевина, створена и контролисана разумом, као резултат цјелокупног бића и развитка човјекова. Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму, јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна невоља. Онда га и региструјемо пасивно, и примамо ухом, поштујући његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у правопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна.
Производ човјека као човјека (чиме се мисли на свеукупност човјекову и нарочито на активну улогу и учешће разума у његову стварању), језик има своје устројство и своју законитост којом живи. Ово устројство мора бити исто као и устројство разума, тако и мора бити и једна мјера кроја и савршенства. У разуму оживео је и живи језик, у језику живи разум. Код Грка је логос, ријеч, исто што и разум, и словесан исто што и разуман. Зато, ако хоћемо да имамо појам о језику, морамо испитати природу и снагу разума, јер је језик прави облик и отпечатак разума.
Језик, као производ, претпоставља снагу која га ствара, а која се дуго прилагођавала трудећи се да нађе симболе за мисли. Човек разликује ствар од ствари, својство од својства, и може да их издваја и распознаје једне међу другима. Затим, човек је дио овога свијета и, као такав, он с цијелим свијетом, а нарочито с предметима који га окружавају, у непосредној је вези. Човјек дјелује на материју (твар), а материја на човјека, и то узајамно дејство има своје спољашње манифестације и унутрашње одјеке. Не дјелује само материја на човјека, већ и човек „своје унутрашње дејство излива“ на материју и од ње „дејство прима“. Ту лежи први зачетак језика, прво означавање мисли и предмета, први постанак ријечи.
Ријечи су непосредни знаци мисли, а посредно знаци предмета. Ова дистинкција је веома значајна, јер то значи да ријечи нису само називи предмета, већ да означавају цјелокупност човјекову, његов однос према именованој ствари, да имају, дакле, своју сазнајну и емоционално-психолошку страну, да непосредно означавају мисао људску у свој њеној сложености, а тек посредно одражавају предмет. То претпоставља ангажовање човекове мисли у цјелини, а не само ангажовање чула, или ма ког издвојеног, некомплексног начина примања. Ријечи се саопштавају или говором или писмом, а оба ова начина служе за саопштавање мисли. Оба начина су подложна мисли и разуму, а међу собом су напоредна (coordinata). Говор се непосредно односи на слух и овоме се прилагођава; писмо се непосредно односи на око, и мора му се прилагођавати. Разум и мисли управљају и одређују обоје.
Да је писање непосредно потчињено мишљењу, а тек посредно говору, и непосредно оку а не слуху, и да је писање према говору упоредно а не подређено, види се и отуда што глухонијеми, који немају слуха и не чују говор, самим разумом и очима тачно науче писмом изражавати своје мисли и разумевати један другога; а то не би било могуће кад би писмо било непосредно подложно говору и слуху.
Сваки језик, постепено и са временом, развија се све више; развијајући се, језик се, наравно, и мијења; дакле, никако не остаје у једном стању. Ова еволуција није механичка ни равномјерна. Већи или мањи развитак указује на дуже или краће вријеме развијања, мада неке околности могу развитак језика и убрзати, као: природна живост и брзина ума, интензитет и снага имагинације, контакт с развијеним народима и њиховим језицима. И у сваком појединачном језику налазимо наречја мање или више развијена, мада је језик једног народа истовремено настао; и ту можемо рећи да су различите околности могле убрзати или успорити развитак једног језика.
Развитак језика разликује се од културе језика. Језик се развија природним путем, спонтано, упоредо са развијањем свих области живота. Култивисање језика бива писменим путем, свјесно. Развитак језика почиње са настанком језика, а култура језика са писменошћу. Развијањем језик се преиначава и мијења; култивисањем језик се утврђује и оплемењује. Уочавајући степен развитка, култивисањем треба настојати да се сачува снага и устројство језика у цјелини, да се одржи његова виталност, да се разумно окрепе његове ослабеле жиле, да се не изгубе његови хранитељски сокови. Језик је жив организам, ријека која непрестано тече, и непрестано се бистри и мути. Ако се само стихијно развија, остаће необлагорођен; али ако се одвоји од народа, усахнуће његови творачки токови. Решење је, према смислу свега овога што Хаџић каже, да се у стварању књижевног језика споје неисцрпни народни извор и стваралачки напор књижевника. “
Меша Селимовић: За и против Вука; Матица српска, Нови Сад, 1967.
Објави коментар