Редитељка Катjа Пеган директорка jе Гледалишча Копер са коjим Новосадско позориште, на различите начине, сарађуjе већ извесно време, заправо, откако jе пре неколико година око 150 копарских заљубљеника у позориште у Уjвидеки Сзинхазу гледало “Оперу ултиму”. Резултат те сарадње су размене представа: копарски “Алан Форд” и “Челичне магнолиjе” гостовали су пред препуним гледалиштем Новосадског позоришта а наши „Црни”, „Неопланта” и „Пиаф марш” играни су са успехом у Копру, на њиховом Летњем фестивалу. Наставак сарадње ова два театра биће кроз проjекат “Лепеза”, представу коjу ће по Карлу Голдониjу режирати Jака Иванц. Копарска премиjера биће на њиховом Летњем фестивалу а новосадска у новембру, као увод у овогодишњи фестивал Синерџи.
Реч редитељке и глумица...
Редитељка Катjа Пеган: „То jе комад о женама коjе своj страх држе дубоко сакривен у ћутању, страх коjи побеђуjу кроз солидарност и истину, кад проговоре о њему. То jе тренутак када се ослобађаjу и осећаjа кривице коjи их изjеда, тренутак коjим, уjедно, наjбоље помажу и своjоj деци. „Микве“ ће бити представа о женама коjе воле. Понекад и превише.“, каже Пеган и додаjе: „Одушевљена сам радом са глумицама Новосадског позоришта. Невероватно талентоване, осећаjу све ниjансе текста, jако брзо оживљаваjу ликове, брзо су их заволеле а њихов озбиљан таленат потвђуjе чињеница то да су већ сада постали озбиљни адвокати своjих jунакиња. Питала сам се у jедном моменту, да ли jе то мени управа „подметнула“ елитну глумачку jединицу Ujvideki Szinhaza.“
Глумица Силвиjа Крижан, Шошана у представи: "Истина jе да у микву ништа не може да остане таjна, али без обзира на то, морамо поштовати приватни живот свих жена коjе ту долазе. Ако ниси у стању то да урадиш, не можеш остати овде”, каже Шошана у комаду. Слично jе исповедању у моjоj вери, само што се овде не ради о свештеницима, у овом случаjу свештеницама, него о женама коjе надзиру ритуално купање. Оне на своjоj души носе таjне. И туђе, и своjе... Моjа Шошана покушава да не прави моралну дилему о томе шта чуjе и види. Покриjе очи, уши и уста. Приморава све да се стриктно држи верских закона, ритуалног, спољашњих своjстава и ућуткуjе очаjне крике душе. Ово jе предиван текст. Како ће то фунционисати на сцени - jош увек не знам. Али читаjући - то jе истинско прочишћење."
Глумица Елор Емина, Шира у представи: „Играм Ширу. Храбру жену коjа се током драме бори за правду и истину. Шира ниjе Jевреjка и ниjе од рођења део ове ортодоксне jевреjске заjеднице. Она се прикључила овоj вери са девет година. Њоj су мало другачиjе кроjили веру у бога. Тиме она брани став слободне воље. А слободна воља уме да закомпликуjе живот. А уме и да ослободи. У комаду видимо жене робиње коjе нису свесне своjих решетки. У ствари, некоме више а некоме мање одговараjу сопствене ћелиjе.
Глумица Габриела Црнковић, Мики у представи: “Михаела. Више воли кад jе зову Мики. Религиозност jоj ниjе блиска, могло би се рећи да jе антиортодоксна. Певачица. Либерална, то се види и у њеном понашању и у начину како говори. Не подноси ограничења, законе, правила. Слуша своjе срце. Све ће урадити за љубав. Тако она стиже у микве. Воли свог мужа, коjи се не тако давно потпуно наложио на ову ортодоксну ствар и одбиjа да спава с њом све док се Мики не прочисти.“
Глумица Терезиа Фигура, Хедва у представи: „Хедва - жена, жена политичара у успону, жена славног активисте. Споља увек дотерана, приjатна, тиха, све што ради- ради за породицу, за добробит исте. Али шта се криjе изнутра? Монструм, таj њен муж са коjим живи, биjе jе из дана у дан, пуна jе модрица коjе скрива, пуна jе бола о коjем не говори. Та тиха патња коjа тиња у њоj постаjе несносна. У микве долази по ортодоксноj дужности коjу жена мора да испуни. Ту сви виде те њене модрице, ту њену патњу, али нико се не меша у животе других, нико се не усуђуjе да jе ухвати за руку, да jе подржи у том болу, да jе избави из канџи монструма. А онда се поjави нова надзорница у микву. Тако почиње ново поглавље њеног живота... Хедва jе и жена наше данашњице. Она jе свака од тих жена у црним хроникама о коjима читамо сваког дана. То jе она. Све их представља. То jе наша реалност, многе и дан данас треба да се суоче са монструмима у своjим домовима, а не умеjу, немаjу снаге, нема помоћи да се избаве из те ситуациjе.”
Глумица Бланка Денеш, Техила у представи: „Техила. Девоjка од деветнаест година. Има осећаj да ништа не ради добро. Како би испунила очекивања ортодоксне средине - удаjе се, иако jе заљубљена у другог младића, са коjим не може да буде заjедно због верских прописа. Страшно се плаши физичког контакта. Очекуjе помоћ у микву. „Микве” jе прва представа а Техила прва улога коjу сам добила у Новосадском позоришту.”
Глумица Jудит Ласло, Ести у представи: “Ниво естрогена у крви уме да буде прилично нестабилан. Поготово ако се скупи више од осам жена да би правило позориште. Срећом, исход може да буде и позитиван. На пример, када се смеjемо jедноj реченици или некоj гести, онако како само жене то знаjу. Или се у сузама загрлимо на бини, кад нас дирне нека сцена. Или када само седимо на дворишту, сунчамо се и нешто грицкамо. Како год било, родила се представа, уз помоћ пажње, напорног рада, концентрациjе, и наравно, уз мало женске чаролиjе. Играм улогу Ести. Можде jе она jедина у представи коjа не носи неку таjну или трагедиjу. Барем не у мери у коjоj их имаjу остале жене. Бескраjно jе jедноставна, можда мало приглупа али ипак чистог срца, она jе маjка шесторо деце. Воли да прича, наjвише о себи и о своjоj породици. Живе скромно али њу то не спречава да буде срећна. Радуjем се што могу да jе глумим, надам се да jе и она задовољна начином на коjи jе играм.”
Глумица Банка Ливиа, Хинди у представи: ”Да ли се разликуjемо, или смо равноправни? Имамо ли права, или привилегиjе? Мисиjу, или племенити позив? Жене, мушкарци, или само људска бића? Зашто се на сваких сто година тражи одговор на ова питања? Да ли су нам руке везане традициjом? Да ли смо заробљени у своjим верским прописима? Законима? Сталежима, коjима припадамо? Питања. Питања. Питања. Микве!!! Женске судбине. Љубави. Страхови. Таjне. Борбе. Сузе и крици. Питања. Питања. Питања. Jош што година?"
Девоjчица Лена Живанац, Елишва у представи: Елишева jе Хедвина кћи, годинама не прича. Наjбољи се лекари баве њоме, чето иде у микве са маjком. Она ниjе било чиjа кћи. Отац jоj се Моjше Васерштрумф.
Шта jе микве?
Микве (хебр. Mikweh, מִקְוֶה ili מקווה — слова су написана обрнуто, тj. као у огледалу), хебреjска реч коjа значи „базен” или „збориште” воде. У jудаизму то jе обредно купатило у коjем се налази базен напуњен прописаном количином воде чиjа jе функциjа ритуално потапање – ритуално прање. Вода у микву мора бити „жива“. Микве са своjом живом и чистом водом симболишу почетак света – вода jе претходила стварању копна. Природне микве представљаjу воде дубљег потока, реке, jезера ли мора. Приликом насељавања jевреjске заjеднице, микве jе jедан од првих обjеката коjи се гради, jер нема религиозног живота без њега. Има приоритет над изградњом синагоге. По jевреjским прописима, заjедница коjа нема сопствено микве - нема ни статус заjеднице. Микве користе жене после менструалног циклуса као и после порођаjа, пре венчања први пут користе и невесте а користе га и мушкарци, такође пре венчања, шабата, празника... Микве се користи и за „очишћење“ посуђа пре прве употребе... Пре уласка у микве скида се одећа, накит, шминка, лак за нокте, тj. свако страно тело коjе ниjе део особе коjа користи микве, перу се зуби, купа се, пере и чешља коса. Потапање у микве jе саставни део ритуала када неко прелази у jевреjство, чак се сматра пресудним у том процесу. После урањања у микве, особа коjа прелази у jудаизам сматра се Jевреjином. Сматра се да jе хришћански обичаj крштења - потапања у воду, потекао од овог jевреjског ритуала.
Објави коментар