Дамир Микец истакнути jе репрезентативац Србиjе у стрељаштву. На Олимпиjским играма у Паризу, заjедно са Зораном Аруновић постао jе олимпиjски шампион у дисциплини ваздушни пиштољ 10 метара.
Дамир Микец рођен jе у Сплиту 31. марта 1984. године. Након прве љубави према каратеу, а потом пливању и веслању, пронашао jе своjе место у стрељаштву, где jе jош као jуниор 2003. године освоjио сребрну медаљу на Првенству Европе.
Учествовао jе пет пута на Летњим олимпиjским играма: у Пекингу 2008, Лондону 2012, Рио де Жанеиру 2016, Токиjу 2020. и Паризу 2024. године. У Токиjу се окитио сребрном медаљом у дисциплини ваздушни пиштољ на 10 метара, док jе у Паризу, заjедно са Зораном Аруновић, освоjио златну медаљу у истоj дисциплини.
Олимпиjске игре у Паризу су биле круна његовог и Зораниног рада, чиме су дошли до наjсjаjниjег олимпиjског одличjа. И тада, али и сада, прве мисли на то финале су да jе било веома драматично. Све на чему си радио jе таj хитац, и знаш да мора да буде добар, jер 25 годиина рада стаjе у пар секунди.
Наравно, желиш победу, али ниси свестан где си, зашто се бориш, и ништа ти ниjе jасно. А опет, то jе златна медаља. О томе не смеш да размишљаш, твоj задатак jе да останеш фокусиран, jер желиш да победиш, као и као и на сваком такмичењу. Али ово jе било нешто другачиjе. Борба са тимом Турске била jе неизвесна, заиста за памћење. Победа над њима дала jе jош већу вредност нашем злату. То jе био тренутак, или они, или ми! Да смо их победили са 16:6, можда не би имало исту тежину. Али ово, било jе драматично, право финале.
Дамир и Зорана имали су jасан циљ, не само да их стигну, већ да престигну своjе противнике, и да победе. Ниjе било лако, али чувени српски стрељачки тандем знао jе шта ради.
Искористио сам све што знам, искуство и 25 година рада и труда. Покушао сам раниjе, нисам успео, али имао сам довољно храбрости да пробам поново. Дикец jе пуцао jако брзо, и углавном пре мене. Противници су водили 14:12. Ми више нисмо имали шта да изгубимо. Знали смо, нас двоjе смо непобедиви ако се сконцентришемо. Они су били у лошиjоj позициjи, ми у налету, жељни победе. Не само да их стигнемо, већ да их престигнемо. Али то jе захтевало и памет, и снагу, и храброст. Таj последњи хитац, то jе било нешто ново за мене. Обично успевам да се фокусирам брзо. Можда сада лакше причам о томе, али у том тренутку ниjе било лако. Коментатор поставља питања, сви прате шта се дешава, али ми не слушамо ништа. Радимо своj посао. Али тада, нисам могао да се смирим као иначе. Поставио сам себи циљ: да одрадим хитац савршено, да све урадим школски. Знао сам да немам много времена, али и да не смем да журим. Срце лупа, али у глави сам већ одрадио пола посла пре него што сам добио команду за пуњење оружjа. Све сам осмислио, а срце лупа као лудо. И онда, та последња секунда. И злато jе било наше.
Ниjе му било лако пред последњи хитац. Срце jе наставило да лупа, а он jе морао да пронађе начин, да смири самог себе.
Постоjе технике дисања коjима смируjем пулс. Сви знаjу колико jе то важно у стрељаштву. Било би занимљиво знати колики ми jе био пулс у том тренутку, али данас нам jе забрањено да пратимо такве податке. Сигурно jе био изнад 120. А да би могао да опалиш хитац контролисано, треба га спустити на бар 80. Све изнад тога отежава прецизност, а не желим да препустим ништа случаjу. Трипут сам морало да користим технику дисања да се смирим. Први пут – ниjе успело. Други пут – jедва. Али нисам желео да одустанем. Трећи пут, смируjем се, подижем руку, пуцам. Одмах сам знао – добар jе. Погледам семафор, и видим да сам пуцао први. Сви чекамо. Само ме занима, где ће се поjавити та шестица? И онда…Код нас!
На нашоj страни jе 16!
Свака победа носи са собом налет емоциjа, али оне не долазе увек истог тренутка. Дамиру jе било потребно неколико секунди да схвати шта jе постигао, да се осврне око себе и види лица оних коjи су веровали у њега од првог дана.
Ниjе одмах дошло до експлозиjе емоциjа. Jош си у неком смиреном, алфа стању. Мораш да се освестиш, да схватиш шта се управо догодило. Али онда, таj осећаj, понос и срећа – то jе то. То jе наjвредниjе у свакоj спортскоj кариjери. Затим, погледам у Зорану, да видим њену реакциjу. Ти би наjрадиjе да искочиш из коже, да делиш таj тренутак са свима, са тренером, са Гораном, са Jеленом, са породицом, са целом нациjом. Знаш да су све очи упрте у тебе. Наше славље jе показало колико смо желели ову победу и колико нам значи. И онда, само желим да легнем на под, да упиjем сву ту енергиjу, да памтим таj тренутак, и памтићу га цео живот.
Дамир Микец jе спортиста коjи увек има времена за своjу подршку, за своjе навиjаче, ништа му ниjе тешко и увек jе са осмехом на лицу, осим када jе 100% усмерен на хитац.
Данас, кад ме људи сретну, и даље ми честитаjу. С пуним срцем. И мени jе то важно. Недавно сам био у Пироту, звао ме Кари Пешић на jедан догађаj. Сликам се са децом, обезбеђење нас пожуруjе, али jа им кажем, има времена за све. Прилази ми jедна жена и каже: ,,Плакала сам због тебе.“ Шта ћеш лепше? То jе та емоциjа. То jе оно што остаjе.
Српски стрелци су у Паризу имали jединствено искуство, такмичили су се далеко од центра дешавања, у миру и тишини Шатора, 300 км од Олимпиjског села. Колико им jе то помогло, а колико су, ипак, прижељкивали да буду у срцу Игара?
За разлику од осталих спортиста Тима Србиjа, ми смо били смештени у Шатору, 300км од Париза. За нас jе био велики хедникеп што нисмо били у Паризу због атмосфере, али са друге стране, када смо подвукли црту, за нас jе то био огроман плус. Имали смо своj мир. Били смо мало заштићени од питања новинара и разних других ствари. Ниjе ми требао притисак, jер се после сребра у Токиjу, очекивало злато. Имали смо лепо село у Шатору, и нама jе тамо било лепо. С jедне стране, било jе добро што смо пре такмичења били изоловани, имали смо своj мир, фокус, мање ометања. Али онда, када jе све било готово, желео сам да останем.
Након дана проведених у Шатору, долазак у Париз и шетња кроз „Парк Шампиона“ донели су нешто посебно Дамиру.
Након осваjања златне медаље, дошли смо у Париз да бисмо учествовали у паради у ,,Парку Шампиона”. Шеташ кроз Париз, 10.000 људи око тебе. Препознаjу те, прилазе, траже фотографиjе, сви деле радост са тобом. Доживети таj ,,Парк Шампиона” jе заиста феноменалмо. И након тога, заиста сам желео да останем тамо што дуже. Jа живим за спорт, за то дружење са спортистима, и за ту енергиjу коjу Олимпиjске игре носе са собом.
Сваке Олимпиjске игре донесу нова искуства, али се по Дамиру, прве памте заувек. Без друштвених мрежа и телефона, спортисти су проводили време заjедно, ствараjући приjатељства коjа траjу и данас.
Имао сам срећу да су моjе прве Игре биле у Пекингу, коjе су до данас, по мом мишљењу, биле наjбоље организоване. Наjлепше отварање, наjлепше село, наjбоља атмосфера и дружење. Тада смо се сви дружили – тенисери, ватерполисти, одбоjкаши, рвачи… Било jе то посебно искуство, jер ниjе било технологиjе. Данас, и даље имам приjатеље коjе сам тада упознао, попут jедне Иване Ђерисило. Када повучем паралелу са свим Играма на коjима сам био, схватим колико ми таj део недостаjе. У Токиjу нам jе било забрањено да бодримо jедни друге, могли смо само из смештаjа право на такмичење. Зато нисам хтео да пропустим прилику да у Паризу то доживим поново.Успео сам да останем у Паризу, али jе баш било тешко доћи до карата. Гледао сам ватерполо, доживљавао све те магичне моменте. Али за финале, карте су биле немогућа мисиjа! Покушавао сам на све начине, али ништа. Ипак, када се осврнем, гледао сам толико тога, и рвање, и баскет 3×3, али и тенис.
Дамир jе желео и кошарку да прати, али до карата jе било тешко доћи. Међутим, jедна вечерња шетња кроз Париз и то jе променила.
Кошарка jе била прича за себе. Jедно вече, враћам се касно у хотел, лутам улицама Париза, и размишљам, лево или десно? Jуче сам ишао десно, хаjде сада лево. Налетим на групу момака, њих jеданаест. Jа одушевљен, сви млади, хоће да се сликаjу. А посебно ми се свидело то како седе заjедно, причаjу и уживаjу. Убрзо се распричамо о кошарци, и питам их како се сналазе за карте. Кад, рекоше они мени, jел теби треба карта? Jа у чуду, а у групи браћа од Марка Гудурића и Николе Милутинова. И дан данас се чуjем са Милутиновим, и тако jа дођем до карата. Гледао сам утакмицу коjа jе ушла у историjу Олимпиjских игара, коjа jе била, бити или не бити. Ако изгубиш, идеш кући, али ако победиш, имаш jош две шансе. Велика jе част гледати све то.
Уживао jе Дамир у Паризу, али jе онда дошло време и за повратак кући. У Београду jе све било спремно за дочек, и за балкон.
Након Токиjа jе било невероватно, а сад опет. Не можеш да се навикнеш на таj осећаj. Чак ни Нолету, коjи jе ту био толико пута, ниjе било свеjедно. Наћи праве речи у том тренутку, то jе већ посебна прича. Треба наћи праве речи да се захвалиш публици за сву подршку. И онда дође тренутак кад мораш да изабереш праве речи, а срце ти лупа. Зорана и jа се све договорили пре изласка на балкон. Седиш, нервозан, не можеш да се смириш. Зорана ми прилази и каже: ,,Дамире, све сам заборавила!“ Покушавам да jе опустим, али ни сам немам времена за размишљање. И онда, излазак. Поглед на таj народ, енергиjа, емоциjе, то jе оно због чега све вреди. Али jе на краjу све прошло добро.
Те вечери на дочеку, десио се jош jедан моменат, коjи ће Дамир памтити. На краjу jе било и више од момента, познанство за цео живот.
Дан након дочека, стиже ми слика дечака са таблом: ,,Кад порастем, бићу Дамир Микец.“ То ме баш гануло. Сви смо ми спортисти, сви ми тренирамо и боримо се, али када видиш да некога инспиришеш, то jе нешто посебно. Одмах сам пожелео да пронађем тог дечака, да га упознам, да му захвалим.
Сећам се, и после Токиjа сам са балкона бацао маскоту, хтео сам да поделим део Игара са неким из публике. И сада, у Паризу, исто то! имао сам jош jедну маскоту, већу, коjу сам купио с намером да jе поклоним некоме. Али коме? Како наћи то дете? Не могу тек тако да обjавим на Инстаграму – ,,Тражим дечака са таблом!“
Међутим, телевизиjа нам jе помогла, изненадили су ме колико су се брзо активирали. Судбина jе хтела да баш тог дана идем у Сремску Каменицу у сарадњи са Олимпиjским комитетом Србиjе и фондациjом Балкан Бет. Био сам у болници у Карловцима, где смо однели jедан леп поклон, И онда сам се одмах запутио за Нови Сад, да упознам Илиjу, дечака коjи жели да буде Дамир Микец. Поклонио сам му маjицу и маскоту, а он jе одушевљено гледао медаљу. Драго ми jе да сам му улепшао дан, месец, а можда чак и годину.
Од Пекинга до Париза, да ли jе Дамир спреман и за Лос Анђелес?
А што се тиче будућности – видећемо. Нема ту дилеме. Лос Анђелес jесте циљ, да то буду моjе шесте Игре. Али, ако хоћеш да се такмичиш, мораш да будеш на врхунском нивоу. Следеће четири године су дуг пут, али jа живим за те тренутке.
Објави коментар