JOAKIMINTERFEST

Извештај селектора

 

 

 

12. ЈоакимИнетерФест, Крагујевац

 

                  Готово немерљиво пространство океана, садржи лако обележене и јасно уочљиве просторе мора. То је разлог због којег сам, да би обележио селекцију ЈоакимИнтерФеста у Крагујевцу 2017. године, посегао за парафразом наслова романа угледног италијанског књижевника Алесандара Барика, аутора књиге „Океан, море“, која, верујем, јасно дефинише то безмерно океанско пространство културе у којем можете пронаћи своје море уметности. Mare nostrum. Наше море театра, које бирамо да би пловили слободно, да би се осећали неспутано, да би веровали у немогуће, попут прекаљених истраживача, упорних трагача и вечних, вештих војника.

                  Ово је, дакле, наше море. Позориште, театар, казалиште, гледалишће.То је наша утопија у којој нема разлике међу људима, јер невидљива је струја која нас носи и снажан је ветар који нам дува у једра. И то је наш избор без обзира којим средством бирамо да пловимо, да брзо или споро преваљујемо раздаљину од почетка до краја, или од замишљеног и сневаног краја ка неком лепом месту где је све можда почело.

                  Али, није све у нашем животу, у тетару, идилично, лепо као на мору. Чудно је, кадкад и опасно, као на океану. Боримо се за опстанак и стрепимо за будућност, патимо у анонимности и светлимо скромно, штедљиво. Време у којем живимо је изузетно тешко, и зато не бих могао описати шта је опасније, зборити или ћутати. Шта чинити питамо се?

                  Верујемо, ипак, у нас, у уметност којом смо затровани.

                  Сумња и вера. Сигурност и неизвесност. То су теме модерног света. О томе је говорио Сервантес. О томе размишљамо ми. Кад размишљаш, није ти остављено да прећутиш. Говориш, дакле. Пловиш.

                  Верујући да пловидбом по нашем мору, усмерен звездама, трагам за оним архипелагом вредности чију ће лепоту, сјај, мирисе, заначај препознати сви који знају шта представља, и шта јесте за уметника „Океан, театар“. Пронашао сам га и предлажем га за ову годину у свој пуноћи његове уметничке, позоришне разуђености, коју нераскидиво повезује сила глумачке виртуозност, хистрионске спремност на игру, способност за жртвовање и жеља да се проговори. Глумци живе на архипелагу овогодишњег ЈоакимИнетерФеста, па је предлог да им се прикључимо.

                  Нека, дакле, то од многобројних, лепих и изазовних, које сам путујући пронашао и видео, буде ових седам острва, седам тема, ових седам прича.

 

УК „Вук Стефановић Караџић“ Београд, Србија

Иван Вирипајев ИЛУЗИЈЕ, режија Тања Мандић Ригонат

                 

                  Иван Вирипајев аутентични је представник новог руског позоришта чији комади не само што преиспитују савремене теме руског друштва, али и наше цивилизације, него представљају простор трагања за коренима људских односа кроз сплет поетизованих и филозофских пасажа. „Илузије“ су карактеристичан „модел“, јер беседи о љубави кроз исказе релативно младих људи о емоцијама два старија брачна пара, који пред „лицем смрти“ анализирају историју своје љубави. Таква конструкција делује и предсказујуће. „Илузије“ су изузетно сложен комад, који разоткрива дубину и плићаке људске душе.

                  Глумачки снажно, шармантно, с пуно валера.

 

Театар КОРЕЗ, Катовице, Пољска

Jim Cartwright, ДВА, режија: Robert Talarezyk

                 

                  Комад „Два“ британског аутора већ неколико година има своја извођења на сценама широм Европе. После Словеније, овај одлично написан комад о једноставном животу и компликованим међусобним брачно/партнерским релацијама, успео је и у Пољској, у театру Корез“ у Катовицама. Комад „Два“ је суптилно осмишљена игра за двоје глумаца способних да виртуозном игром оживе свет различитих јунака који долазе у њихов паб. Ово је ипак по много чему прича о љубави. Љубави која траје, која се лако препознаје, и онда када се „мучи“, успиње, запетљава у компликоване мреже животних непогода и неразумевања, али надвладава све па и трагедију, каква може бити губитак највољенијег.

                  Виртуозна игра глумаца, способних да попут ненадмашних путујућих хистриона, са мало средстава, пред публику донесу читав космос.

 

Мађарско државно позориште „Чики Гергељ“ Темишвар, Румунија

Вилијам Шекспир СОНЕТ 66, режија Кокан Младеновић

                 

                  Шекспир може на хиљаду начина и тако је више од 400 година. Редитељ Кокан Младеновић још једном практично то доказује инсценацијом Сонета 66 Вилијама Шекспира, који говори о распаду тадашњег можемо рећи Шекспировог света, који опет тако необично али тачно, као и све из пера овог аутора, наликује свету у којем живимо. Јер, подсетимо Шекспир у том сонету „пева“ о социјалним разликама, заузданости уметничких слобода, апсолутној моћи новца, разорености морала... У том његовом, а нашем „свету“ Кокан Младеновић проналази инспирацију и твори концепцијски јасну, визуелно потентну, маштовиту представу.

                  Глумачки дисциплиновано, повремено фанатичко и искрено.

 

Академски руски драмски театар Јошкар-Ола, Руска федерација

Владимир Жеребов ВОЈНИЦИ, режија Александар Сучков

 

                  Искуство стечено гостовањем овог тетара у Србији (Сомбор 2016) говори о јасној опредељености управе позоришта из Јошкар Ола ка руским/домаћим ауторима. Владимир Жеребов исписујући драмску сторију о групи војника наизглед обичну и већ више пута исчитану, само још једном подцртава трагикомичност људске судбине и њену порозност услед немоћи да се утиче на дејство и ритмове бескрајне траке.

                  Дисциплиновано, тачно. Без глумачких украса

 

Звездара театар, Београд, Србија

Душан Ковачевић, ХИПНОЗА ЈЕДНЕ ЉУБАВИ, режија Душан Ковачевић

 

                  Нови драмски комад Душана Ковачевића значајан је литерарни предложак, јер актуелизује тему која аутора очито заокупља последњих година, а то је болан, друштвено неуралгичан, проблем одлазак младих из земље. Ковачевић исписује „бајку о пустој земљи“ у којој ће остати само они који ће моћи - јер ће једино њих имати уз себе - да комуницирају са овцама и вуцима. Али не само то, јер аутор је својом нарацијом, али и редитељском поставком, јасно наглашава да овде остаје само немоћ – тачније они којима су неопходне штаке, вештачки кукови, фиксатори, а одлази једрост и свежина. Одлази младост. „Хипноза једне љубави“ снажна је прича о констатнтној небризи, о занемаривању, запостављању, препуштању, уопште понашању и ставу који тихо, али сигурно, води ка националној катастрофи.

                  Глумачки прецизно. У широком распону од забавне виртуозности до нужне сведености.

 

Казалиште Планет арт, Загреб, Хрватска

Mark St. Germain ПОСЛЕДЊА ФРОЈДОВА СЕАНСА, режија Марко Торјанац

                 

                  Психоаналитичар Сигмунд Фројд и књижевник Ц. С. Луис, два велика ума, у расправи о трошности наше цивилизације у предвечерје велике катастрофе 1939. године. Све је ту: славна имена, велика тема и катастрофично окружење. Драма угледног савременог америчког аутора M. St. Germaina не нарушава животна и филозофска становишта двојице великана, него их, у разложном и цивилизованом дијалогу „нуди“ публици као предложак за размишљање.

                  Парада глумачког умећа.

 

Драматично-куклен театар, Враца, Бугарска

Ж. Б. П. Молијер, ТАРТИФ, режија Венцеслав Арсенов

 

                  Као и Шекспир, тако је и Молијер вечна инспирација позоришних стваралаца, што је уочљиво и у инсценацији театра из Буграског града Враца. Определивши се за једно од најпознатијих Молијерових дела они су се суочили с преварантским и лажљивим друштвом храбро и самосвојно. Дајући интонацију баш на ту непроменљиву склоност људи да преваре, али и исконску наивност човека која је тако незаштићено подложна и рањива.

                  Коректна ансамб игра. Повремено с наглашеним лепим минијатурама.

 

У Крагујевцу                                                                                                                   СЕЛЕКТОР

дана, 18. септембра 2017. године                                                                           Милош Латиновић