Хасанагиница
- априла премиjера; 19:00
(Прве репризе 30. априла, 10. и 30. маjа)
Фото: Бранко Лучић
Премиjера представе "Хасанагиница" биће 24. марта у 19 сати. Текст Љубомира Симоића режираће Андраш Урбан. Играjу: Ливиа Банка, Терезиа Фигура, Даниел Гомбош, Даниел Хуста, Арпад Месарош, Атила Немет, Роберт Ожвар, Габор Понго, Золтан Ширмер и Марта Береш као гошћа из позоришта "Деже Костолањи". Текст jе на мађарски превео Роберт Ленард, а драматург jе Ведрана Божиновић. Сценограф ће бити Андраш Урбан, костимограф Милица Грбић-Комазић, композитор Ирена Поповић Драговић.
Хасанагиница ниjе само древна прича о љубави, болу, мушкарцу и жени, породици. Хасанагиница jе пре свега прича о жени. О женама. Да, наизглед jе о положаjу жене усред исламске неке државе ‒ али руку на срце, положаj жене jе само наизглед бољи код нас или чак у некоj цивилизованиjоj земљи. Усред светских и локалних скандала злостављања жена ‒ стиже вечна прича о вечном злостављању апсолутне жене и маjке.
Подела:
Хасанагиница – Марта Береш, к. г.
Хасанага – Даниел Хуста
Фото: Бранко Лучић
Пинторовић – Арпад Месарош
Маjка Хасанагина – Терезиа Фигура
Маjка Пинторовића – Ливиа Банка
Jусуф – Атила Немет
Суљо – Габор Понго
Хусо – Золтан Ширмер
Муса – Даниел Гомбош
Ахмед – Роберт Ожвар, к. г.
Ауторски тим
Сценографиjа: Андраш Урбан
Костим: Милица Грбић Комазец
Музика: Ирена Поповић Драговић
Драматург: Ведрана Божиновић
Сарадник редитеља и превод: Роберт Ленард
Редитељ: Андраш Урбан
Ако можда неко не зна ко jе Андраш Урбан?
Фото: Бранко Лучић
Сенћанин, новосадски дипломац, данас директор jедног од наjбољих позоришта у Србиjи - „Деже Костолањи“. Направио jе преврат у воjвођанском театру у последњих десетак година и комотно се може рећи да jе утемељивач нове воjвођанске позоришне поетике и естетике. Режирао jе на сценама Суботице, Сенте, Новог Сада, Ниша, Београда, Битоле, Приштине, Загреба, Сараjева, Љубљане, и где све не у окружењу... Његова „Кривина“, инспирисана рукописом Ота Толаниjа на сцени у Сегедину, високо jе подигла позоришну лествицу и задала озбиљан задатак и њему самом. Након тога, дотакао jу jе неколико пута... „Урби ет орби“, „Догс анд другс“, „Марат тхе Саде“, „Бановић Страхиња“, „Ожалошћена породица“, "Неопланта", „Коштана“, "Родољупци"... само су неке од његових изврсних представа. Андрашу Урбану ово jе четврта режиjа у Новосадском позоришту. Режирао jе "Марат тхе Сад", "Бана Банка и "Неопланту", коjа jе можда и наjуспешниjа представа Новосадског позоришта, не само зато што jе добила прегршт награда, између осталог, триjумфовала на Стериjином позорjу, већ и зато што jе пропутовала цео екс jу регион и била изведена на свим важним регионалним фестивалима.
Ко jе Ведрана Божиновић?
Дипломирала 1998. на Академиjи сценских умjетности у Сараjеву, Одсек глума. Похађала jе радионице у БиХ и Хрватскоj а на Британскоj академиjи за изучавање сценских борби у Лондону завршила jе основни курс сценских борби и мачевања. Стекла звање магистра уметности (2005) на Ессеx Университy (Еаст 15 Ацтинг Сцхоол) у Лондону, Одсек глума. Остварила улоге у представама Народног позоришта Сараjево (Свилени бубњеви, Сан љетне Ноћи, Галеб, Птичице, Побjеда, Грађанин племић, Омер и Мерима, Рицхард ИИИ, Ожалошћена породица, Злочин на козиjем отоку, Тартиф, Побуњеник М.К., Скупштина, На рубу свемира, Jедан човjек два шефа, Просjачка опера), Камерног театра ‘55 (Пустолов пред вратима), Отворене сцене Обала (Бременска слобода, Махнитање у двоjе, Ћелава пjевачица, Екстремисти, Сав таj jазз, Ресервоир Догс), у Цорбетт Тхеатре у Лондону (Хаjдине хронике, Добар), у минхенском Ресиденс Театхеру (Тхе Дарк Агес), у продукциjи МЕСС-а (Wхат ис Еуропа) и у независноj продукциjи (Како убити супругу и зашто, Класни неприjатељ). Глумила у филмовима Савршени круг, Прво смртно искуство, Земља Команчиjа, Иза неприjатељских линиjа, Флицкербоок, Наша свакодневна прича,Ђеца, Смрт у Сараjеву и тв. проjектима Како сам пољубио своj нос, Виза за будућност, Жене с броjа 13. Стални jе члан Драме Народног позоришта Сараjево од 2007. године
О раду на представи:
Редитељ Андраш Урбан: „Хасанагиницу“ радим на предлог управе Новосадског позоришта. Ниjе страх таj коjи ме примарно занимао, већ коjи се то женски лик данас пласира као део манипуативне машинериjе, било коjе, верске, политичке, системске, коjи нам се то женски архетип пласира.
Људи страдаjу, и то ниjе нимало романтично. Врло jе болно и за оне око њих и то ниjе никаква школа за те друге. Jер, jако слабо учимо из примера око нас. Врло су срећни људи коjи знаjу да уче из своjих грешака а посебно из туђих. Jа то баш и не знам.
Занимљиво jе да jе трећи jезик на коjем jе обjављена „Хасанагиница“, након српског и немачког, био мађарски. Она, међутим, одређени степен идентификациjе има само на том балканском амбиjенту док таj поjам у другим културама нема значење. Ми овде jако волимо Симовићев комад, нарочито у позоришним круговима. То jе драма коjа те не оставља равнодушним, врло jе значаjна и врло добро jе написана.
Када причам са другарицама, често чуjем да себе препознаjу у Хасанагиници, кажу ми: „Jа сам била Хасанагиница.“. Препознаjу се, препознаjу положаj жене, односно однос према женама, таj лицемеран однос друштва у коjем живимо. Ми сами у себи препознаjемо ту лицемерност: причамо масне вицеве, мушке шовинистичке, иако знамо да то ниjе у реду али им се смеjемо. Ту jе и та прича о насиљу у породици, и то jе та прича о жаби коjу куваш, не примећуjеш да jе скувана, односно, да си касно то приметио. На разне начине прилазили смо теми од импровизациjа до додатних материjала коjи су се поjављивали током процеса.
А да ли ће представа понудити наду публици? Не знам шта значи нада у позоришту, у уметности... У животу jе то нешто друго. Када гледам представу коjа говори о безнадежности живота – и ако jе то добра представа - мени то улива наду. Виталност и аутентичност позоришта, и уметности уопште, то нада за мене. И то jе наша порука. Jа не мислим да jе давање наде идеолошки моменат. То сама представа садржи у себи. Свет jе такав а ми говоримо о одређеном проблему.
Марту Береш сам бирао за Хасанагиницу, не зато што мислим да у Новосадском позоришта нема Хасанагинице, напротив. Некако се тако склопило. Марта jе добра глумица, нисмо ми баш пуно радили, jесмо неке значаjне, али не баш jако пуно. Имао сан потребу да радимо заjедно ван нашег уобичаjеног позоришног амбиjента. Марта jе талентована глумица са специфичном интелигенциjом. Ово jе био изазов, и за њу, и мене.
Драматург Ведрана Божиновић: "Хасанагиница jе за мене архетип, не само женски, него и човека коjи поштуjе све законе, живи по њима, мири се са њима, усклађуjе се са њима и опет страда зато jер не може прихватити да се закони мењаjу у зависности од тога како коме одговараjу. То "зашто", коjе "грми у глави" Хасанагиници, сасвим сигурно грми у глави свима нама у судару са апсурдношћу друштва у коjем влада закон моћниjег...
Из перспективе панк бунтовнице, Хасанагиница jесте слаба. Њен отпор jе минималан, уколико уопште постоjи. Она не искаче из шина. Већ jоj се дешава да шине коjима иде ођедном и независно од ње промене правац, скрену под правим углом. Она се покорава. Пристаjе на наметнуте обрасце. Чак и када их не разуме.
Међутим, не сме се заборавити да она у свему томе остаjе верна своjим принципима. Она наставља поштовати законе по коjима jоj jе одређено да живи, чак и када их сви престану поштовати, и када се они промене. А то никако ниjе слабост. Чувени феномен стида о коjем се увек расправља када се говори о Хасанагиници, стид због коjег страда, може се посматрати у контексту свега овога о чему сам раниjе говорила - утиснутих вредности, захтева коjе друштво ставља пред човека, закон, одгоj, дресуру - и шта кад ти кажу да то ођедном и од данас више не вреди?
Како живети с тим? Како престати веровати у све што си веровао? Како обрисати прошлост и кренути испочетка? Ако гледамо данашње друштво одговор jе - лако.
Као што кичма jеднако пуца и ако се буниш и урлаш, и ако остаjеш да живиш по правилама по коjима си одувек живео у тишини. Са друге стране, не треба ни од мушкараца у балади правити негативце. Хасанага, брат Пинторовић Бег продукти су истог друштва. Истог наметнутог обрасца понашања. Ако по њему жена чува стид, мушкарац jе таj коjи наметањем правила показуjе своjу снагу.
Jер изнад аге увек има ага. Коjем се треба доказати. Као што девоjчице учимо да буду нежне, дечацима говоримо да jе срамота да плачу. У друштвима квазитрадициjе, мотивисаним искључиво интересом, очигледно страдаjу сви. Занимљиво jе онда колико се трудимо да управо то одржимо...
Она од почетка, па све до краjа остаjе нечиjа жена. То jе њено име. Идентитет одређен оним чиjа jе била пре удаjе и оним што jе постала удаjом. Она као особа не постоjи. Било ми jе занимљиво и то да jе jедна од наjвећих хероина народне поезиjе заправо жена коjа се ни у jедном тренутку не побуни против тога да jоj се управља судбином. Њена величина jе у томе што трпи. Она не руши систем. Велика jе само као жртва тог система. А сам систем, закони по коjима се према њоj поступа, искривљуjу се онако како одговара онима коjи су jачи, у чему се ваљда може препознати свако, било мушкарац било жена.
Хасанагичина победа jе морална победа, а jа се питам, да ли се баш увек исплати бити само морални победник. При томе, не треба заборавити да и та победа постоjи само и искључиво зато jер jоj на краjу "препукне срце". Као што каже jедан лик у Симовићевоj драматизациjи - да ниjе умрла, нико jоj не би веровао. Питање коjе сам себи постављала читаjући драматизациjе Хасанагинице, те оно што jе писано о њоj било jе - зар то ниjе бетонирање одређеног архетипа? Ниjе ли Хасанагиница рецепт по коjем би и ми данас требало да се понашамо како бисмо се уклопиле у образац верне љубе, брижне маjке, послушне кћери, одане сестре….?
Глумица Марта Береш:
Фото: Бранко Лучић
"Хасанагиница jе врло осетљива, осећаjна и продуховљена, али чињенично, не може против друштвених и научених структура. Удара главом у зид и можда прецењуjе своjу снагу и издрживост – то води до њене трагедиjе. Пасивна - никако. Слаба - можда. Али бити осетљив често значи и да смо изложениjи томе да будемо слаби. И наjснажниjе људске приче могу се банализовати и исмеjати. Кључ jе разумевање... Многи људи коjима сам рекла да ћу играти Хасанагиницу рекли су ми: „Jа сам Хасанагиница“, или „И jа сам у jедном тренутку свог живота била Хасанагиница“. Независно од посла и година. Ако се удубимо у анализу свог породичног стабла, зачудићемо се колико jе ту било, или чак има и данас, Хасанагиница. Само слушаjте и посматраjте пажљиво. У проjекат сам ушла потпуно невино. Обично пре почетка процеса темељно истражуjем, али овога пута сам заиста желела да будем ослобођена претходних знања и да на пробама заjеднички долазимо до решења. Желим до премиjере ум да оставим широм отворен. Jедина ствар о коjоj сам размишљала jе шта чинити кад се човек узалуд бори и говори. Мислим да jе ту jедино решење вратити се себи, вратити се извору али то jе генерално моj став у животу."
Објави коментар