Дон Кихот премијерно 2. марта

Премиjера представе "Дон Кихот - Сецонд Ханд" коjу, инспирисан легендарним Сервантесовим делом, режира регионална позоришна звезда Сардар Тагировски биће 2. марта. Оваj редитељ комплексних руско-татарских корена (рођен у Казану, детињство провео у Мађарскоj а школовао се у Румуниjи) наjпре jе држао радионицу колективног стварања улоге са глумцима Новосадског позоришта коjа jе била кључно тло за почетак настаjања представе.  Тагировски jе jедан од наjзанимљивиjих младих стваралаца у Мађарскоj и на териториjи Трансилваниjе. Његове представе ретко садрже речи, наjчешће су саткане од слика, музике, звукова... Његов "Дон Кихот" неће стриктно пратити догађаjе у роману, већ ће кроз глуму, слике и расположења анализирати феномен донкиховтштине, борбу против (сопствених) ветрењача. Иначе, управо оваj Сервантесов роман био jе инспирациjа за наслов овогодишње сезоне у Новосадском позоришту - "Ветрењаче".

У представи играjу: Ливиа Банка, Емина Елор, Агота Ференц, Даниел Хуста, Силвиа Крижан, Jудит Ласло, Арпад Месарош, Емеше Нађабоњи, Атила Немет, Габор Понго, Золтан Ширмер и Бенце Салаи. 

Режиjа: Сардар Тагировски

Костим: Илона Леринц

Сценографиjа: Jудит Добре

Музика: Давид Катона

Редитељ Сардар Тагировски: „Кад смо били мали сви смо имали неке жеље... И код мене jе било тако. Увек све почиње са звездама. Хтео сам да будем астронаут и негде се то и остварило, на неки начин. Данас трагам међу звездама.А свако у себи носи, и неког Дона Кихота, и Санчу Панса. Али и Сервантеса коjи учествуjе у читавоj нашоj причи да покаже разне углове гледања, разне ракурсе приче, да воли и саосећа са своjим jунацима, чак и када их зачикава. За нас jе било битно да схватимо да jе Дон Кихот неизмерна вера у немогуће. Дон Кихот - за мене jе то детињство, вера у немогуће, у бесконачну, безусловну радост, што jе исконска жеља сваког детета.  У детињству се суочавамо са границама, правилима, са смрћу драгих људи, губи се помало тло под ногама, и дете покушава да нађе неки центар, неко упориште лубави. Неки идеал љубави, бити вољен и волети. Током рада на представи улазили смо у успомене глумаца, у доба кад су чисто чезнули за нечим. Тражио сам од њих да ми не показуjу шта су хтели да буду, него да буду то што су хтели да буду. Не да то изводе на сцени, него да то буду на сцени. Да не граде нове куле и зидове, него да их руше, циглу по циглу. Да допремо до њих, до суштине. Што jе лепо али и болно.... Нисам религиозан али веруjем... Веруjем да jе важно да не зидамо зидове око себе, него да их рушимо и да покушамо гледати људе у очи. Европска култура, па и све друге светске културе, наше потрошачко друштво, базираjу се на идеологиjи страха, систематског заплашивања. Оваj свет jе постављен на законима коjи су ту да плаше. Свугде видим контролу, покушаj да нас се контролише. Jедино jе дете слободно. Видиш да га баш брига за све законе. И управо то дете и његов поглед на свет jе лек против овог данашњег света контроле. Да чешће будемо деца, да се лудирамо, да се играмо. Не да играмо игре, што одрасли раде, играjу улоге, него да се играмо. И да чешће заборавимо осећаj кривице и срамоте. Да допустимо себи грешку, да jе исмеjемо пред другима, да се не плашимо тога.“

Глумци о раду на "Дон Кихоту", о осећаjу донкихотства, слободе, судару жеља и стварности...

Емина Елор: "Потрага. То jе моjа кључна реч ако ми кажеш "Дон Qуиjоте" Новосадског позоришта. Потрага за сновима, потрага за нечим бољим, потрага за детињством - невиним, безгрешним, безобавезном... За истином и истинитим.. На путу срећемо приљатеље... А и неприљатеље.. Срећемо љубав, другарство, хероjство, славу, и бол, и патњу, и смрт... У покрету смо. Идемо, трчимо, перпетум мобиле смо... У потрази смо за идеалном представом..."

Силвиа Крижан: "Позориште има моћ. Има моћ да човека за трен ока, из jедног стања доведе у друго. Ако питате психолога, да ли jе то добро или ниjе, наjвероватниjе ће потврдити да позористе и те како може да буде лековито. Било да jе реч о драми, где ћемо се сусрести са своjим наjвећим стрепњама, своjим болним сећањима, са проблемима из свакодневног зивота, или, ако jе реч о комедиjи, исмеваћемо своjе страхове, стрепње, монструме. И jедно, и друго - лечи. 

Мени jе ова представа лек. Нема никакве везе са романом, нема ту неког смешног старог лудака. Сви смо ми у овоj представи Дон Кихоти и Санчо Пансе, али само по духу, по слободи. Слобода не постоjи. Сви ми играмо улоге. Сви ми имамо кодексе понашања на послу, кодове облачења. Зна се шта пристоjи младоj девоjци и ниjе баш укусно исто то обући изнад неких година. Ниjе дозвољено понашати се по осећаjу, не само да ниjе дозвољено урлати не даj боже па и ударити, веж ниjе дозвољено и смеjати се гласно, поздравити весело оног другог, певати по улици . Понашати се лепо, значи не понашати се никако. Трудити се да ни на коjи начин не узнемиравамо оног другог, ни своjим jадима, ни своjом срећом.

Наша представа ниjе о томе. Ниjе о слободи. Али поготово ниjе о робовању свакоjаким кодовима понашања. Наша представа jе понаjвише о сети. О изгубљеноj слободи. Jер Дон Кихот не ради ништа друго до и свако здраво дете. А шта jе код детета здраво, љупко, драго нашем срцу, све то ниjе дозвољено после десете године. И ако заиста уђете у ту тему, као што смо ми улазили на пробама, приметићете да сећати се jе истовремено срећа и нека неизмерна туга. Jер све то више не постоjи. Све то више ниjе дозвољено. Не можете више бити ни машиновођа, ни лекар, ни принцеза, ни пас, ни мачка... Не могу вас покоjни преци држати за руке као што су то чинили док сте били мали. Или ипак могу? Зар ипак можете да постанете Лепа Брена, полицаjац, политичар, стручњак за диносаурусе, астронаут? Ако можете, онда сте Дон Кихот. Онда сте будала коjа jе сишла с ума, коjа jе изгубила везу са стварношћу, коjа не разуме одрасле законе овога света."

Бенце Салаи: “Оптужити друге и пребацивати одговорност jе удобно, и иначе апсолутно природна реакциjа, али треба да постоjи граница после коjе не можема да лажемо више. Свест о себи и константна самокритика jако jе важна. Наравно, ништа то не вреди ако нам jе личност пуна дубоких комплекса и повреда да не можемо обjективно да проценимо себе и свет око нас. Ово jе прави донкихотизам: зачарани круг, и не знам да ли постоjи решење за то. Велика предност академског школовања за глуму jе да нас учи самоупознавању, бављењу самим собом. Баш зато нам то помаже да одбацимо неке илузиjе. Ево jедног примера: лако ћу прихватити да не могу да играм Jулиjу ако увидим да имам 200 килограма и да сам, бy тхе wаy мушкарац на стероидима. Ово може да звучи као шала али jе битно. Jако сам бесан кад помислим колико њих веруjе новопеченим life-coachima и мотивационим тренерима, њиховим лажима, као на пример да jе у животу довољно само да нешто jако желиш и већ jе твоjе. Моjа генерациjа (Y) jе свакако изгубљена, она би, уместо да копа по ко зна коjем Коељовом роману, требало да узме мотику у руке. Њоj недостаjе огроман шамар стварног света а ту првенствено мислим на себе. Не мислим да jе дилетатно роњење по душама корисно и препоручљиво, баш зато мислим да позориште само по себи не лечи. Срећом, наш Дон Кихот не жели бити психодрамска сеанса – веома се надам да неће бити то. То jе, заправо, jедна игра. Jедан весели Jунговски свињокољ, у дворишту Платонових идеjа… Or, what you will.”

Габор Понго: "Оптужбе углавном произлазе из тога што не познаjемо себе, па неки циљеви или жеље коjе смо поставили "себи" немаjу реалну подлогу или постану недостижни. Онда за таj неуспех оптужуjемо друге! Упознавање себе jе врло одговоран процес коjи траjе до краjа живота, уз велики спектар разноврсних осећања међу коjима су и разочарења! Али, ако та разочарења прођу кроз емоционално-рационални филтер, ако се утврде и прихвате, мислим да нам такви процеси помажу у будућности да боље разумемо себе! Помажу нашим врлинама!  

Свакако си у оба случаjа ти! Jедина ствар коjа jе битна jе да, када одрастеш мораш да знаш да си ти таj коjи своjим одлукама кроjи своjу судбину! Имати идеал и жудити за нечим ниjе грех али треба бити упознат са своjим могућностима да би управо њих могао усавршавати ка свом идеалу! Треба научити губити, што jе jеднако важно као и победити, jер ће те можда баш таj осећаj неуспеха довести до свог идеала, а победа са друге стране можда заслепити!

Пут садашњости jе у суштини jедна бескраjна раскрсница прошлости и будућности! Ми не причамо о томе какав jе Дон Кихот, већ смо сви ми на моменат "Кихоти" а таj моменат jеднако значи бити дете-успомена-представа-игра! Бити Jа!"