Народно позориште у Нишу у марту месецу отвара врата позоришта за све заинтерсоване грађане и грађанке, на Светски дан позоришта, 27. марта, у већ познатом временском интервелу од 12 до 14 сати.
За радозналу позоришну публику биће организовано вођење кроз историју позоришта, све позоришне просторе, причу о процесу продукције представе у 12 и 13 сати. Сви заинтересовани моћи ће да завире испред, иза и испод позорнице, а пре извођења представе „Улица усамљених аутомобила“, биће традиционално прочитана овогодишња порука поводом Светског дана позоришта.
Порука за Светски дан позоришта 2018
Саjмон Мекбарни, глумац, писац, редитељ и саоснивач позоришта „Théâtre de Complicité“
На мање од километар од Киренаjске обале у северноj Либиjи налази се огромно камено склониште. 80 метара широко и 20 метара високо. На локалном диjалекту зове се Hauh Fteah.
Тестом утврђивања старости помоћу угљеника из 1951, овде jе утврђено постоjање непрекидног људског присуства пре наjмање 100.000 година. Међу ископаним артефактима била jе и фрула од кости, коjа датира негде између 40.000 и 70.000 година пре нове ере. Када сам као дечак чуо за то, упитао сам оца – „Имали су музику?“ Насмеjао се. „Као и све друге људске заjеднице.“ Он jе био преисторичар рођен у Америци, први коjи jе учествовао у ископавања у Huah Fteahu.
Велика ми jе част и задовољство што сам европски представник на овогодишњем Светском дану позоришта.
Моj претходник, велики Артур Милер, 1963. године рекао jе да се над светом опасно надвиjа претња нуклеарног рата: „У временима када су руке дипломатиjе и политике тако кратке и неjаке, деликатан али некада далекосежан домет уметности мора да понесе терет тога да на окупу одржи људско друштво.“
Значење речи драма потиче од грчког „дран“ што значи „радити, чинити“... реч театар потиче из грчког, „Тхеатрон“, што дословно значи „место виђења“. Не само место где гледамо него где видимо, схватамо, разумемо. Пре 2.400 година Поликлет Млађи проjектовао jе велико позориште у Епидаурусу. Са аудиториjумом коjи прима 14.000 гледалаца, запањуjућа jе чудесна акустика у отвореном простору. Шибица упаљена на средини позорнице може се чути у целом аудиториjуму са 14.000 места. Као што jе било уобичаjено у грчким позориштима, иза глумаца се видео и пеjзаж. Тако се, истовремено, спаjало не само више простора, простор заjеднице, позоришта и природног света, него су се спаjала и сва времена. Како су представе призивале у садашњост митове из прошлости, могли сте се, изнад позорнице, загледати у оно што ће постати ваша коначна будућност. Природа.
Jедно од наjупечатљивиjих открића реконструкциjе Шекспировог Глоб театра у Лондону такође има везе са оним што видимо. Ово откриће има везе са светлом. И позорница и аудиториjум jеднако су осветљени. Извођачи и публика могу да виде jедни друге. Увек. Где год погледаш, видиш људе. А jедна од последица jе и то што нас ово подсећа да велики монолози, рецимо Хамлета или Магбета, нису тек интимна промишљања, него jавна разматрања.
Живимо у временима када jе тешко jасно видети. Окружени смо са више фикциjе него у било ком другом тренутку историjе или праисториjе. Свака „чињеница“ може се оспорити, свака анегдота полаже право на нашу пажњу као „истина“. Нарочито нас jедна фикциjа непрекидно окружуjе. Она коjа тежи да нас одвоjи. Од истине. И jедно од другог. Да смо одвоjени. Народи од народа. Жене од мушкараца. Људи од природе.
Али jеднако као што живимо у временима подела и фрагментациjе, живимо и у временима огромног покрета. Више него у било ком тренутку у историjи, људи су у покрету; често бежећи; ходаjући, пливаjући по потреби, мигрираjући; по целом свету. А то jе тек почетак. Одговор jе, као што знамо, да се затворе границе. Подигну зидови. Да се искључи. Изолуjе. Живимо у светском поретку коjи jе тирански, где jе равнодушност валута, а криjумчарска роба нада. Део те тираниjе jе и у контроли не само простора него и времена. Време у коjем живимо зазире од садашњости. Концентрише се на недавну прошлост и блиску будућност. Немам то. Купићу ово. Сада, кад сам то купио, треба ми следећа... ствар. Далека прошлост се брише. Будућност нема значаjа.
Много jе оних коjи кажу да позориште неће или не може то да промени. Али позориште неће отићи. Зато што jе позориште место, рекао бих, уточиште, где се људи окупљаjу и одмах формираjу заjеднице. Као што смо одувек чинили. Сва позоришта су исте величине као прве људске заjеднице од 50 до 14.000 душа. Од номадске шпиље до трећине старе Атине.
Управо због тога што позориште постоjи само у садашњости, оно чини изазов овом погубном виђењу времена. Позориште се увек бави садашњим тренутком. Његово значење гради се у заjедничком чину између извођача и публике. Не само овде него и сада. Без чина извођача, публика не би могла да веруjе. Без веровања публике, представа не би била целовита. Смеjемо се у истом моменту. Ганути смо. Задржавамо дах или изненађени остаjемо без речи. И у том тренутку, кроз драму, откривамо наjдубљу истину: оно што смо сматрали наjинтимниjом границом између нас, граница наше личне свести, такође jе без граница. Она jе нешто што делимо са другима.
И не могу да нас спрече... сваке вечери. Сваке вечери ће се поново окупити глумци и публика. И поново ће се одиграти иста драма. По речима писца Џона Бергера, „Дубоко у природи позоришта jе осећаj ритуалног повратка“, а управо због тога jе оно одувек уметничка форма бездомника, што ми заправо jесмо због тог растакања нашег света. Где год има извођача и публике, играће се приче коjе се не могу испричати нигде другде, било да говоримо о оперским и позоришним кућама наших великих градова, или камповима у коjе су се склонили мигранти и избеглице у северноj Либиjи и широм света. Увек ћемо бити повезани, као заjедница, у овом поновном одигравању.
А да смо у Епидаурусу, могли бисмо да подигнемо поглед и видимо како нам jе то заjедничко са ширим краjоликом. Да смо увек део природе и не можемо од ње побећи, као што не можемо побећи ни са ове планете. Да смо у Глоб театру, видели бисмо како се наизглед интимна питања постављаjу свима нама. А да држимо у рукама киренаjску фрулу стару 40.000 година, разумели бисмо да су прошлост и садашњост нераздвоjне – ланац људске заjеднице никад не могу раскинути тирани и демагози.
Објави коментар