Редитељ: Слободан Бранковић

Драматург: Николина Стјепановић

Сценограф: Миња Пољак

Костимограф: Миња Пољак

Лектор: Константин Кнежевић

Продуцент: Елизабета Фабри

Сценски покрет: Бојан Раднов

Улоге:

АЛЕКСА          Небојша САВИЋ

МИТА              Страхиња БОЈОВИЋ

ЈЕЛИЦА           Тања ПЈЕВАЦ

МАРИЈА           Нина РУКАВИНА

БАТИЋ Милорад КАПОР

ОТАЦ               Предраг МОМЧИЛОВИЋ

БАБА               Гордана КАМЕНАРОВИЋ

Инспицијент:      Золтан Бешењи

Суфлер: Снежана Ковачевић      

Мајстор светла: Мирослав Чеман

Мајстор тона: Владимир Огњеновић

Премијера: 19. јануар 2018. године, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје око сат и тридесет минута, без паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Каква је то наша стварност, када само размишљамо о бекству. О бекству у другу земљу, о бекству у себе, бекству од себе. Стварност у којој немаш слободу чак ни да сањаш. Бежање од такве стварности нас одводи у једну иронично фантастичну, надреалну авантуру. На Месец? На Месец.

Слободан Бранковић, редитељ

Предговор за Лажу и паралажу

Људи се од природе више смеју него плачу склоњени, и зато мислим да ово весело позориште при свим недостатцима (од којих ретко која књига, особито код нас, и при овим обстојателствима утећи може) бадава на свет не излази. Конац мога писања био је исправленије; а мисао, да у шали казана истина више него сува материја дејствује, на овакови ме предмет навела; нити се ко, по мњенију моме, лакше поправити даје, него кад се сам својим будалаштинама смејати почне. Наћиће се, може бити, гдекоји од читатеља мојих, који су нарави Алекси сходни; а биће и читатељица, које су као Јелица воспитане; овима ако делце моје мало мозак осоли, ја ћу се радовати, и мом труду честитати срећу.

У Вршцу, 1. јулија, 1830.

Сочинитељ

Слободан Бранковић, рођен 14. 2. 1989. у Новом Саду. Дипломирао Позоришну режију на Академији уметности у Бањалуци, у класи професора Ненада Бојића. Мастер студије мултимедијалне режије завршио је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Никите Миливојевића и Бориса Лијешевића.

Био је асистент редитеља у настанку прве бањалучке опере Сафикада  (Народно позориште Републике Српске), асистент на представи Macbeth Anatomy  (Maladype Szinhaz, Будимпешта), Мизантроп Молијера (Српско народно позориште, Нови Сад).

Носилац сертификата успешно обављене стручне праксе у ЈП „Аполо”, на Новосадској ТВ (телевизијски редитељ).

Професионалне режије: Шампион (кратки документарни филм приказиван на фестивалима у Србији, Хрватској, Мађарској, Русији, Јерменији, САД, Великој Британији, Аустралији...), Не могу да платим и нећу да платим Дариа Фоа, Народно позориште Кикинда, Точак (мултимедијална монодрама).

Један је од оснивача уметничке организације Ланчана реакција / Chain reaction (продукција и промовисање street art уметности).

Миња Пољак, сценографкиња и костимографкиња, poђена 26. 1.1991, дипломирала на Одсеку за сценографију Факултета примењених уметности у Београду. Тренутно на мастер студјама на фрескопису Академије Српске православне цркве.

Реализоване представе и пројекти: Не могу да платим и нећу да платим, Народно позориште Кикинда, режија Слободан Бранковић (ауторка сценографије); Сибила или Берт, Народно позориште Кикинда, режија Миљана Ћосић (ауторка сценографије, костимографије и графичког дизајна представе); Паразити, Београдско драмско позориште, режија Тијана Васић (ауторка сценографије); Демон и пророк, Установа културе „Вук Караџић“, по мотивима Пушкина, режија Миљана Ћосић (ауторка сценографије и костимографије; представа је гостовала на фестивалима у Минску и Петрограду); Библиотека „Политика” општина Крупањ, монодрама (ауторка сценографије, костимографије и графичка дизајнерка представе).

Изложбе и награде: групна сценографска изложба у Српском народном позоришту 2017, испитна представа Госпођјица Јулија Августа Стриндберга у режији Миљане Ћосић (награда на позоришном фестивалу у Петрограду, 2014), дипломска изложба у Музеју примењене уметности, Београд, 2014, дизајн ентеријера и намештаја, Комбанк Арт хол, зграда „Политике”, Београд, 2014, добитница Доситејеве стипендије као представник Универзитета уметности у Београду са просечном оценом 10, 2014.

Као што то редовно бива у комадима где хоће нешто да се докаже, крепост има своје анђеле беље од крина, као што порок има своје ђаволе црње од ноћи

Јован Скерлић о Стерији

 ПОПОВИЋ Јован Стерија – комедиограф, писац            историјских и националних драма, песник, прозни писац     (Вршац, 1/12. I 1806 – Вршац, 26. II / 9. III 1856). Био је и       издавач шаљивих календара „Винко Лозић“, полемичар,     професор и адвокат у Вршцу, професор природног права    на Лицеју најпре у Крагујевцу, затим у Београду, стварни      организатор школства у Србији уставобранитељског          времена као начелник Попечитељства просвештенија,         писац школских уџбеника, писац реторике (остала у        рукопису), један од оснивача првог сталног позоришта у    Београду („Театра на Ђумруку“), један од оснивача Друштва србске словесности (претече Српске академије наука), писац трактата из области организовања научног рада и истраживања, учесник у оснивању Читалишта београдског и његових „Новина“ (чији је био сарадник), један од оних који су на чвршће ноге поставили Народну библиотеку у Београду, сарадник неколиких тадашњих српских периодичних публикација, културни посленик широког размаха и акције, визионар културног развитка свога народа у неколико врло битних области, а све с намером да његов народ снажно закорачи у сферу културних народа.

У пролеће 1848. Поповић, у сукобу с једном од тадашњих политичких струја у Србији, која је била против Срба „пречана“, разочаран ускошћу видика у односу политике на културу, подноси оставку и одлази из Београда у Вршац. Тамо одбија понуде на неке важне функције у школству Српске Војводине, бави се адвокатуром, и касно се жени. Када су таласи мађарске револуције допрли до Вршца, постаје члан Окружног народног одбора, иако је у бити против револуције, па пред налетом мађарске војске прелази на једно време поново у Београд, у пролеће 1849. После гушења револуције живи у Вршцу до смрти, коју дочекује такорећи на ногама. Упркос пажњи коју су му суграђани указивали, умро је депресиван и усамљен.

(Из Енциклопедије Српског народног позоришта)

О Стерији и Лажи и паралажи

„Постоји и друга врста разлога због којих Стерија, не само као песник већ и као личност, није цењен онако како он то свакако заслужује. Велики зачетници наше културне традиције и наше културне историје били су увек више од онога што мислимо да су у једном одређеном тренутку приложили тој историји и тој традицији. Било би парадоксално, али, мислим, тачно, рећи како се оно што је код њих најзначајније налази баш изван те историје, која је била у стању само делимично да их прихвати и која их је, кад их је прихватила, прихватила са безбројним подозривим резервама. Можда је баш то оно што им је осигурало место у једној традицији која није само историја, и што нас наводи да им се непрекидно враћамо, тражећи увек нове и свеже разлоге да се према њима осећамо обавезни? У једном одређеном тренутку они су давали углавном оно што је тај тренутак могао и био спреман да прими и прихвати, и тако наши просветитељи остају често значајнији по ономе чега су се одрекли него по ономе што су допринели. Као дужност, позив и обавеза, просветитељство је амбис у који се пада без звука и безмало без одјека. И када је реч о просветитељима, ми морамо да раздвојимо оно што је писано за преку потребу тренутка од онога иза чега су у потпуности стајали и као људи и као писци. Стерија је писао и оно што је сам хтео и мислио да треба писати, али и оно што је осећао да му је дужност и да му је обавеза да напише. (...)“

(Јован Христић, Есеји, Матица српска, Нови Сад, 1994)

„(...) У суштини, многе Стеријине критике су израз његовога конзервативнога духа. Али је исто тако његова врло трезвена и здрава логика била моћан коректор у том његовом конзервативизму. И када се данас читају или гледају његове комедије, осећа се доиста да је Стерија готово увек са правом нападао оне људе и појаве из свога времена о којима је писао.

Његове комедије технички нису савршене. У њима има наглих и неприродних решавања ситуација, има исто тако наивности, па чак грубости и лакрдијаштва, којима се ни сам Молијер није могао отети, али, углавном, они се држе на позорници. Држи их садржина, а не сценска интрига. Оне имају своју природну снагу комике, која не зависи од техничких средстава. (...)“

(Милан Богдановић, Стогодишњица Стеријине драме, из Критике,
Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948)

фото: Александар Рамадановић

„Своју прву комедију Лажу и паралажу Јован Стерија Поповић објавио је 1830. године у Будиму. Настала по узору на Молијерове Смешне прециозе, са преузетом основном темом површног васпитања у друштвеној средини у којој се више од свега цени статус појединца, у систему утемељеном на идеалима просечности, лажног грађанског морала и обесмишљених вредности патријархалне породице – она је, и поред свих слабости на плану развоја радње, ликова и ситуација, као и помало наивног и неприпремљеног расплета, ипак понудила одређене елементе који ће антиципирати многе специфичности комедиографског поступка у каснијим, зрелијим Стеријиним комедијама, али још увек уклопљене у класицистичку поетику са израженим дидактичким намерама.

Поповић није 'посрбио' Молијера једноставно премештајући ликове и ситуацију у амбијент војвођанске, или србијанске провинције. Напротив, изоставио је двоструку игру парова (...), ограничавајући комичну радњу на једну линију, елиминишући, при том, разиграност и ситуацијски хумор и стварајући комедију карактера. Већ у Лажи и паралажи Поповић се у потпуности одрекао ситуацијског хумора, што је условило одсуство веселог завршетка, једног од најбитнијих обележја жанра комедије. Крај Лаже и паралаже, као и у осталим Стеријиним комедијама, 'обојен је неком сетом, у завршном акорду има редовно и један дисонантан тон'. Наравно, није само свесно одрицање од ситуацијског хумора условило ово битно обележје Стеријиног комедиографског поступка, већ оно своје корене крије у једном битно другачијем доживљају непосредног друштвеног окружења, у потреби да се критички сагледа стварност и, без лажног оптимизма, донесе суд о могућој, али и врло извесној будућности (...)

Из неколико завршних реплика видљива је и чињеница да, за разлику од класичне комедије – код Стерије све остаје мање-више непромењено. Јелица ће и даље маштати о баронима и баловима у великим, недостижним европским престоницама, а предстојеће венчање понајмање ће бити било чија весела свечаност...“

(Мирослав Мики Радоњић, Стерија у огледалу XX века, Позоришни музеј Војводине и Матица српска, Нови Сад, 2006)

фото: Александар Рамадановић

Српско народно позориште и Лажа и паралажа

Прво извођење ове комедије одржано је 19. VII 1840. у Загребу (Летеће дилетантско позориште из Новог Сада).

Прво извођење у Народном позоришту у Новом Саду изведено је 10. VIII 1926. Режија: Р. Веснић; Д. Спасић (Марко), Р. Кранчевићка (Јелица), Ј. Гец (Алекса), М. Живановић (Мита), Б. Врачаревић (Батић), Д. Врачаревићка (Марија). Представа је изведена 5 пута.

Прво извођење у Српском народном позоришту било је 31. I 1948. у Новом Саду. Режија: Р. Веснић; А. Краљевић (Марко), М. Коџић (Јелица), О. Новаковић (Алекса), С. Симић (Мита), М. Тошић, И. Слијепчевић (Батић), И. Душановић (Марија). Представа је изведена 30 пута пред 15.047 гледалаца

Премијера у СНП је изведена 14. XII 1971. Режија: Р. Лазић, к. г; музички сарадник: Д. Стулар: сценограф: М. Лесковац; костимографкиња: Ј. Петровић, к. г; сценске кретње: С. Савић, к. г; И. Хајтл (Марко), К. Мартинов-Павловић (Јелица), Д. Срећков (Алекса), Д. Колесар (Мита), Д. Џакула (Батић), С. Јосић (Марија), Т. Кнежевић (Стерија), В. Милошевић (Госпожа Стерија), К. Жели (Госпожа шапталац), Д. Стулар (Господин за гласовиром). Представа је изведена 34 пута пред 8296 гледалаца.

Премијера у СНП је одиграна 12. X 1991. Режија: Е. Савин к. г; сценограф: Г. Зарић; костимографкиња: Б. Никитовић; композиторка: К. Зечевић; З. Соколовић / Т. Станић (Алекса), П. Томановић / П. Момчиловић (Мита), Л. Стевановић (Јелица), С. Шалајић (Марко), М. Фабри (Батић), Ј. Антонијевић (Марија). Представа је изведена 71 пут пред 18.685 гледалаца.

фото: Александар Рамадановић