На обали Дунава, где се преплићу историја и легенда
На месту где се малена река Језава улива у велики и моћни Дунав, тамо где дувају снажне кошаве и земља се спаја с небом у необичној лепоти уз шум реке, налази се монументални град деспота Ђурђа Бранковића и деспотице Јерине. Тврђава у Смедереву, последња престоница српске средњовековне државе, у време свог настанка сведок бурних историјских времена, а данас највећа равничарска тврђава у Европи, лепотица је од камена у чијим се високим зидинама крију тајне векова, а митови и легенде привлаче магнетском снагом сваког човека.
Последње велико остварење српске архитектуре у средњем веку чине непоколебљиви бедеми који су пружали одбрану од многобројних непријатеља и међу својим високим кулама чували двор српског владара трагичне судбине. Стециште некадашње културе под чијим су окриљем састављани и преписивани стари рукописи и настајала нека од највреднијих дела српске духовне музике, и данас пркоси времену што пролази причајући најлепшу причу о граду на реци. У тој чудесној причи о Тврђави на десној обали Дунава невидљивим нитима повезане су прошлост, садашњост и будућност – да негде на граници између историје и легенде, истине и имагинације, створе непролазни симбол Смедерева.
Зидање града
У 15. веку Смедерево је представљало територију на којој су се збили многи догађаји од судбоносног значаја за српску државу – било је то подручје „на међи“, између хришћанског и исламског утицаја које је напослетку, након упорног одолевања, покорила незаустављива османлијска сила.
Након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године на власт је дошао његов сестрић Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића, једног од учесника Боја на Косову. Према раније склопљеним уговорима Србија је морала да врати Београд Угарској док су Крушевац и Голубац заузели Турци, тако да је нови деспот остао без престоног града. Ђурађ је преузео власт у зрелим годинама, са већ стеченим политичким искуством – био је свестан да ће своју владавину морати да заснива на двоструким вазалским односима према Турцима и према Угрима. У намери да се одупре Турцима који су надирали ка западу и Угрима који су били угрожени турским нападима, деспот Ђурађ није случајно за локацију свог града одабрао север земље и саму границу на Дунаву. Као образован човек, са јасним визијама о будућности, он је желео да подигне престоницу у близини Београда, на месту најповољнијем за одбрану и за развијање привредних и духовних садржаја, у близини значајних путних саобраћајница (Цариградски друм). Зидање града у равници, где највећу одбрану од непријатељских напада пружа заштићеност водом са свих страна, била је најмудрија одлука деспота Ђурђа.
Вест о градњи новог српског двора и утврђења убрзо се проширила Европом, јер је то указивало да је Србија спремна да се поново уздигне и брани од освајача. Нацрт за нови центар српске деспотовине био је урађен по угледу на тврђаву у Цариграду, а радовима је руководио Ђорђе Кантакузен, брат деспотице Јерине.
У рекордном року, за свега две године, од 1428. до 1430. године, подигнут је Мали град са 6 кула – ту је био смештен двор деспота Ђурђа, библиотека, кухиња, просторије за стражу и велика сала за пријеме (Magna audencia), која плени лепотом својих бифора и трифора, прозора у романском и готском стилу, исклесаних у камену.
Захваљујући богатству Ђурђевом и његовој вештој дипломатији до 1439. године изграђен је и Велики град са 19 моћних кула, на простору од 10,5 хектара, намењен смештају становништва. Док је Мали град деспоту служио као утврђени замак, у Великом граду налазила се црква, војни логори, куће за становање, занатске радње, као и извучени бродови из Дунава. Унутрашњост Тврђаве била је повезана са осам капија, које су служиле за пролаз пешака и коњаника. У случају велике опасности постојала је посебна капија за тајно напуштање града.
Мали град и Велики град Ђурђеве Тврђаве били су грађени тако да су могли успешно да се бране од сваког напада. У град се улазило само са копнене стране, где су били дубоки канали испуњени водом и покретни мостови. За разлику од осталих вароши, био је ово затворени град – у сумрак су капије закључаване и након тога нико у град није могао да уђе.
Изградњом нове престонице Смедерево је постало најзначајнији политички, привредни и културни центар деспотовине Србије – многи пословни људи Европе посећивали су Ђурђев град, трговина се брзо развијала према европским и дубровачким узорима, а убрзо је Смедерево постало и центар књижевне активности.
Изглед тврђаве
Град деспота Ђурђа грађен је плански и са готово савршеном геометријском структуром, као појас који затвара границу према Дунаву, односно према Угарској. Богати српски владар је у изградњу овог грандиозног споменика српске културе уложио много труда и блага. Према геометријским принципима основу Тврђаве, по угледу на Цариград, чине два неправилна троугла, опкољена водом из Језаве, Дунава и два канала. Смедерево је припадало типу тзв. водених утврђења мада није зидано тако да темељи буду у води.
Зидови дебљине 4 метра, а висине 10 метара сачињавали су одбрамбене бедеме, између којих је постављено 25 четвртастих кула високих и до 20 метара. Иако је 15. век већ увелико време ватреног оружја, Смедерево је ипак саграђено као град за борбу и одбрану хладним оружјем. Топовских места нема (сем ако су ти топови били постављени на платформама високих кула). Одлично архитектонско решење утврђења може се сагледати на основу тога што од окончања српске градње средином 15. века и османлијског додавања четири артиљеријске куле 1480. године није учињена никаква преправка, све до краја њене војне употребе у другој половини 19. века када је са још неколико утврђења предата кнезу Србије Михаилу Обреновићу.
Према средњовековним записима зидаре овог импозантног архитектонског чуда деспот Ђурађ довео је из Далмације и Цариграда, а по стилу грађевине може се претпоставити да су у њеном стварању учествовали и домаћи, рашки мајстори. Тврђава припада византијском стилу грађења. Према неким фрагментима од орнаментике може се сврстати и у српску моравску школу којој припадају све грађевине за време и после кнеза Лазара, све до пропасти српске државе.
Фасцинантна је одлука да се град од камена подигне на месту где камена нема. Тврђава је озидана каменом и опеком док је сва дрвена грађа била од храста. Пошто се радило о грађевини огромних размера, велике количине камена довлачене су са античких локалитета који су због тога рушени – са Монс Ауреуса, Виминацијума, Маргума, Винцеје и других. Поред тог камена градитељи су у темеље уграђивали и делове саркофага, надгробне стеле и комплетне скулптуре, што је веома тешко пало околном становништву. О зидању града сведочи натпис на Деспотовој кули изведен црвеном опеком.
Легенда о закопаном благу, које су Ђурђеви поданици сакрили негде у Тврђави пре него што су град покорили Турци, и даље буди машту свих који шетају дуж зидина смедеревских кула…
Проклета Јерина
Оно што је остало урезано као најјачи печат у српској традицији јесте легенда која је пратила подизање града на обали Дунава и лик деспотице Јерине који је у свести српског народа негативан толико да се уздиже до митских размера прастарих паганских времена.
Јерина Кантакузен Бранковић у српској традицији позната је као оличење проклетства. Многе су мрачне легенде исплетене око њеног имена. Иако се историја супротставља народним веровањима сведочећи о Јерини као способној владарки која је у државничким пословима помогала свом мужу деспоту Ђурђу, традиција јој је као странкињи приписала огромне жртве које је поднео српски народ приликом зидања Смедеревске тврђаве.
Из генерације у генерацију преноси се легенда по којој је сурова деспотица грчког порекла мучила народ кулуцима – чак су и труднице морале да преносе тешко камење за зидање смедеревског града, а нико две године није смео јаје да поједе, јер је јаја користила као везивни материјал при зидању Тврђаве.
Много се још страшних митова везује за Јерину – својим младим љубавницима је након проведене ноћи у неверству одсецала главе, свађала се са српском властелом, браниоце Смедерева оставила је гладне продавши жито, ћерку Мару је жртвовала пославши је у харем турског султана, а наредила је и да се ослепе њени синови Гргур и Стеван. Веровало се да из ње избија нека демонска сила, јер би кад устане, трава под њом горела. И смрт Јеринина обавијена је мистеријом – према народном веровању син Лазар је убио тако што јој је сипао отров у салату.
Безброј је народних српских песама и приповедака које говоре о Јерининим греховима. Њен лик је заувек обележен бајковитом фантастиком и проклетством. Проклета Јерина је била за Србе владарка-уљез која је симбол највећег зла.
Први пад деспотовине
Свадба деспотове ћерке Катарине и угарског грофа Улриха Цељског пореметила је односе деспота Ђурђа са турском Портом. Ни удаја друге деспотове ћерке Маре за турског султана Мурата II није трајно осигурала мир Смедереву.
Судбина није дала последњем српском деспоту да дуго остане у свом престоном граду. Средином 1439. године 130 хиљада турских војника, предвођених Муратом II, прекрили су брда над Смедеревом. Деспот је на време сазнао да ће Тврђава бити мета турског напада, па је град опремио људима, намирницама и пушкама.
Ипак, после тромесечне турске опсаде, град Смедерево морао се предати због глади. Ђурађ је са породицом прешао у Угарску да затражи помоћ, Османлије су наредиле да се српске цркве претворе у џамије, а у Смедерево се доселило много Турака.
Историјски подаци показују да се деспотовић Гргур слободно шетао по Смедереву док су његови родитељи Ђурађ и Јерина покушавали да политичким преговорима поврате свој град. Вероватно да се и Стефан, млађи син Ђурђев, налазио у Смедереву након пада деспотовине. Међутим, турски султан Мурат сазнао је за тајну преписку синова са оцем, послао Ђурђеве наследнике у Малу Азију где су кажњени суровом казном – обојица су ослепљена.
Златно доба деспотовине
Тек после великог турско-угарског рата 1444. године Тврђава је враћена деспоту Ђурђу. Исцрпљен народ поштеђује нових ратних сукоба и вештом дипломатијом обезбеђује мир и економски напредак на својим територијама. Србија јача у војном, економском и културном погледу. У време највеће моћи деспотовине трговина је била елитно занимање, а најпрофитабилнија роба било је сребро.
На двору деспота Ђурђа организују се забаве какве доличе европским дворовима. Ишло се у лов са соколовима, дворски композитор Кир Стефан компоновао је музику за угледне госте двора, преписивале су се повеље на српском, грчком и латинском језику. Много се посвећивало пажње култури и уметности, а сјај и раскош деспотовог двора привлачио је многе посетиоце – Дубровчане, Грке, Мађаре, Турке…
Преписивачка делатност у деспотовини
Деспот Ђурађ ценио је књиге као највеће драгоцености, читао је филозофску и богословску литературу, а имао је и импозантну збирку оригиналних и преведених дела коју је стално допуњавао доносећи књиге са својих путовања по Византији, Турској и западним земљама. У свом Смедереву наставио је преписивачку делатност карактеристичну за некадашњу ресавску школу коју је развио његов ујак Стефан Лазаревић. Доводио је учене светогорске монахе који су бирали најлепше текстове са грчког језика и преводили их.
На двору деспотовом писало се на италијанској хартији црним мастилом, направљеним од чађи. Један од врсних преписивача био је и писар Давид.
„Минхенски псалтир“, рукописна књига велике вредности са краја XIV века, која садржи најстарији списак глагољице и ћирилице, била је саставни део деспотове драгоцене дворске библиотеке.
Мошти Светога Луке
Веру и решеност да побољша развој своје земље деспот потврђује откупом моштију Светог Луке од Османлија који су освојили Цариград 1453. године, за тада невероватно велику суму од 30.000 златних дуката. Мошти једног од четворице јеванђелиста стигле су уз велике почасти и црквене свечаности у Цркву Благовештења која се налазила у Тврђави. Општа народна светковина, пуна сјаја и дирљивих призора, приликом полагања моштију Светог Луке у смедеревску митрополију, обележила је тај дан најлепшим бојама радости и побожничке ведрине.
У писаним изворима наводи се да је на дан када су мошти свечеве стигле у Смедерево толико много људи било у деспотовом граду да су војници силом морали да крче пут којим пролази свечана поворка. И сам деспот гологлав је бдио над моштима свеца целу ноћ верујући да ће тело чудотворца донети мир и напредак његовом напаћеном народу.
Богатство деспота Ђурђа
Ђурађ Бранковић био је један од најбогатијих европских владара свог доба захваљујући својим рудницима у Србији и поседима у Угарској. Био је власник палата у Будиму, Купинику, Некудиму...
О богатству његовом најбоље сведоче сачувани подаци који се односе на његов покретни иметак након опсаде Смедерева 1439. године – дубровачкој општини дате су тада вреће млетачких, турских и угарских дуката, вреће некованог злата и сребра, као и обиље златних и сребрних предмета.
Из српских рудника у Ђурђево доба годишње је вађено 30 тона злата и сребра, а у целој Европи 47 тона.
Ђурђеве ковачнице новца постојале су у Смедереву, Руднику, Новом Брду и Сребрници, а новац деспотов био је најразноврснији и најлепши новац који је један српски владар оставио након цара Душана.
Грбови и печати деспота Ђурђа Бранковића показују да је он наставио традицију својих предака, славних српских владара, од Немањића до Лазаревића. Деспотов грб има у доњем делу штит око којег се налазе цветови крина. Изнад штита је шлем са роговима који служе као челенка. У средини је вук у положају нападача.
Музика на смедеревском двору
Културни миље Смедерева украшавале су и музичке активности. Многа дела српске духовне музике, стварана под утицајем византијске музике и српске народне музике, настала су управо у Смедереву. Кир Стефан Доместик (Србин), славни српски монах, хоровођа и писар, већи део живота провео је на двору деспота Ђурђа изводећи са својим ансамблом музику за српску властелу.
Кир Стефан је бележио неумама (претече данашњих нота) своје мелодије. Најпознатије његово дело је Псалтикија, зборник црквених песама.
Есфигменска повеља
На почетку своје владавине Есфигменску повељу издао је деспот Ђурађ Бранковић на молбу монаха манастира Есфигмена да постане нови ктитор овог манастира. Повеља, која представља изузетан историјско-правни документ, израђена је у манастиру Жичи. На њој је насликан групни портрет деспотове породице – Ђурађ,Јерина и њихово петоро деце, синови Лазар, Гргур и Стефан и ћерке Мара и Катарина.
Издавањем Есфигменске повеље и даривањем поклона светогорском манастиру деспот Ђурађ је на најбољи начин наставио вековну традицију дубоке духовне повезаности српских средњовековних владарских кућа са православном црквом и Светом Гором.
У манастиру Грачаница налази се портрет Тодора, четвртог сина Ђурђа Бранковића, младића који је живео свега тринаест година. Овај податак може да укаже да је најлепши српски манастир на Косову био под патронатом деспотовим.
Други пад Смедерева
Турци су у највећој тајности спремали велику војску за даља освајања, а ни скупоцени поклони и харачи деспота Ђурђа које је слао Порти нису умилостивили турског султана.
Смрт деспота Ђурђа децембра 1456. године била је велики ударац за његову породицу и цео српски народ. Достојанствени ратник, вешт дипломата, заштитник културе умро је у деветој деценији живота, уморан од животних превирања. Трагична личност српске историје, деспот којем време у којем је владао није било наклоњено, никада није проглашен за свеца, нису о њему писане биографије и похвална слова, нити су подизани споменици у његову част иако је као човек, ратник и владар то заслужио.
Скривање гробова владара у оно време била је уобичајена појава како непријатељи не би гробове оскрнавили. Тако се не зна ни где је сахрањен деспот Ђурађ. Према неким претпоставкама сахрањен је негде у свом граду, а стил грађевине указује можда и да је Црква успења Пресвете Богородице на данашњем Старом гробљу у Смедереву, која потиче из XV века, зидана на темељима старије некрополе, можда баш деспота Ђурђа.
Након деспотове смрти Смедеревом брзо је дошло до раздора у владарској породици, највише због великог Ђурђевог наследства и борбе за власт. Ђурђев син Лазар који га је на престолу наследио свађа се с мајком деспотицом Јерином. Граду деспота Ђурђа све више је због унутрашњих сукоба и историјских неминовности претила опасност од Турака.
Године 1459. турски султан Мехмед II без борбе осваја Смедерево. Пад последње српске престонице узнемирио је Београд и западну Европу, јер је турска сила била незаустављива. Потомке деспота Ђурђа Турци су истерали из земље и они су лутали Европом без сигурних извора прихода и често умирући у највећој немаштини. Трагичност судбине деспотове породице била је велика…
Од Ђурђевог доба до данас
Од изградње па до данас Смедеревска тврђава, највеће стратегијско упориште слободе српског народа, одолевала је многим рушењима силника, зубу времена и људској небризи. Трпећи ударце бурне српске историје, остала је као бедем који и сада гордо пркоси времену што пролази.
У аустроугарско-турском рату у XVII веку Турци су приликом повлачења запалили Смедерево наневши велике губитке и разарања. Карађорђеви устаници су 1805. године, током Првог српског устанка, Тврђаву тешко оштетили, али су одмах и поправили нанету штету. Први светски рат донео је овом величанственом споменику нове губитке у нападима из немачког артиљеријског оружја.
Ипак, највећа разарања Тврђава је преживела у Другом светском рату, када је у петојунској трагедији 1941. године дошло до експлозије око 400 вагона муниције коју је немачка војска складиштила на месту некадашњег Ђурђевог града. Тада је страдало више хиљада недужних људи. Према речима стручњака немачка муниција имала је јачину 20 атомских бомби. У целом Смедереву приликом страшне експлозије остала је неоштећена само 21 кућа. Неки историчари тврде да није било старе средњовековне смедеревске тврђаве која је примила најтежи удар, данас не би било ни Пожаревца, Ковина, Гроцке, па чак ни делова Београда.
У 2012. години урађена је конзервација сакралног комплекса из Х века, црквице пронађене 1981. године. Током рестаурације старе цркве археолози су пронашли гробницу са женским скелетом и златне минђуше са монограмом Марије Палеолог, жене Стефана Дечанског. Сензационално откриће буди претпоставке да на простору Великог града, који још није археолошки истражен, постоји још много значајних налазишта, сведока славне српске историје.
Последњих година Мали град Смедеревске тврђаве оживео је због многобројних културних дешавања, представа и концерата. „Театар у Тврђави“, градска манифестација која сваке године окупља најеминентнија српска и страна позоришта и бардове глумачке сцене, улепшана је аутентичним амбијентом Ђурђевог средњовековног града и ниједног посетиоца не оставља равнодушним.
* * *
Смедеревска тврђава се као феникс подизала из пепела након сваког разарања. Највећи равничарски европски споменик од камена доказ је о судбоносним данима српског народа који је бивао поражен, али не и побеђен. Клица онога што је у прошлости било учи нас да боље сагледамо садашњост и да на темељима историје и традиције припремамо будућност – Тврђава у Смедереву испричала је током векова тек делић своје приче без краја…