Мост љубави
У освит Првог светског рата, док jош рат ни слутили нису, заволели су се учитељица Нада и српски официр Реља. Заволели се и jедно другом обећали. Била jе то љубав о коjоj су сви причали, коjа jе пленила пажњу свих Врњчана. Али, дошао jе рат са свим ужасима коjе собом носи, српски-официр Реља одлази у Грчку на ратиште. Одлази да се више никад не врати, због прелепе Гркиње у коjу се заљубљуjе те раскида заруке са Надом. О његовоj даљоj судби легенда не казуjе ништа, али зато Надину судбину зна сваки Бањчанин. Због превелике туге она сваким даном копни и напослетку умире, млада и несрећна.
Девоjке потрешене Надином судбином, у жељи да сачуваjу своjу љубав, на катанце исписуjу своjа имена и имена своjих драгана и везуjу за ограду моста коjи jе био омиљено састаjалиште Наде и Реље а кључеве симболично бацаjу у реку.
Дошли су нови ратови и нова страдања. Прича jе била заборављена а обичаj девоjака да „везуjу“ своjу љубав се изобичаjио. Све док Десанка Максимовић, по причању старих мештана, у jедноj од многих посета Врњачкоj Бањи ниjе сазнала за ову трагичну причу и инспирисана њоме написала jедну од своjих наjлепших љубавних песама: Молитва за љубав. Иако смо склони забораву ова прича ипак ниjе заборављена; а да би продужили њен живот млади парови су наставили традициjу „везивања“ своjе љубави, а мост назвали Мост љубави.
Молитва за љубав
Брзо као кратковечне цвећа лиске
и ова љубав стаће да се круни и дроби:
жедан jе заборава тамни вир.
О, боже, други ти се моле за срећу и мир,
а jа: сачуваj у срцу мом, зароби,
jуцерашњег дана нестални прам.
Заклопи душу моjу сад ко златну
шкрињу, начини jе љубави храм.
О, душа моjа не моли срећу за се –
све досадашње радости нек се сниште –
али побожно она од тебе иште
да дан се оваj од страшног бродолома спасе.
Без помоћи твоjе повенуће све брзо
као булка у зреломе житу и лану.
О, боже не молим за срећу, за радост, за
сласт.
Да бол оваj не умре, мене jе страх;
да огањ свети што у мени плану
не сагори изненадно у прах,
не разбукти се преконоћ у страст.
Десанка Максимовић